Piruetom do mladog duha i zdravog tela

Časovi baleta za odrasle početnike nekome ispune dečiji san, za druge su relaksacija posle napornog posla, a neko se ovako bori protiv dosade i depresijeMaštala je da će u baletankama i malenoj beloj haljinici svojim pokretima očaravati gledaoce i da će, kad poraste, zaslužiti aplauz publike savršeno izvedenom piruetom ili elegantnim skokom. Aleksandra Gokić, sada dvadesetosmogodišnjakinja, a nekada devojčica sa željom da postane balerina, ipak je postala inženjerka elektrotehnike. Shvatila je, međutim, da uprkos tome što kao mala nije imala mogućnosti da se bavi baletom, sada može da ispuni dečji san.

Priliku za to pružio joj je Studio klasičnog baleta za odrasle početnike „Kao balerina” koji vodi Svetlana Seferović, baletski pedagog. Aleksandra i njene koleginice iz zemunske grupe ovog studija juče su, u prostorijama hale „Pinki”, održale javni, zajednički čas, a svaka od polaznica mogla je da povede nekog od sebi dragih ljudi, kojima bi pokazala kako provodi svoje slobodno vreme.

– Prvo je delovalo kao nemoguća misija, ali već sada se vidi napredak i svi mi osećamo to što radimo i uživamo. Balet me relaksira i kad dođem umorna s posla, ovde se oporavim – objašnjava Aleksandra.

S njom je na čas došao i godinu dana mlađi brat Aleksandar. Ovom mladiću nije bilo teško da i sam isproba neke od pokreta koje već neko vreme uvežbava njegova sestra.

– Ne vidim sebe u baletskim vodama, za sestrinu ljubav ću sve da uradim... Šalim se, naravno, sam sam želeo da vidim čime se ona to hvali i zbog čega je stalno umorna. Mogu da kažem da je ovo ipak zaista zahtevan trening – objašnjava ovaj dvadesetsedmogodišnjak.

Neko je želeo da se ovim bavi kao mali, nekom treba fizička vežba da bi održao kičmu, ali da je glavni motiv svim polaznicama to što zapravo vole balet, svedoči njihova učiteljica Svetlana Seferović.

– Svi rade koliko mogu, niko ovde neće polomiti kičmu niti će se opteretiti toliko da mu popucaju tetive. Raspon godina u grupi je od 17 do 65 godina pa se prilagođavam svakom od njih. Polaznici mogu dosta da nauče, ali niko nema ambiciju da izađe na scenu. Reč je o njihovom ličnom zadovoljstvu – objašnjava Seferovićeva.

Kako dodaje, većina ljudi, pre ili kasnije, uđe u određenu rutinu života, borave i rade u poznatom okruženju, pa počinje da se javlja i osećaj dosade, a neretko i depresije.

– Tada jedino što preostaje jeste da čovek pokuša da otkrije nešto novo o sebi samom, da se upusti u avanturu za koju je mislio da u njegovim godinama nije moguća ili dozvoljena. Iako se balet vezuje za mlade godine, oni koji su te godine odavno ostavili za sobom, u ovom sporu fizičkih vežbi i umetnosti, što balet jeste u suštini, otkrivaju novi aspekt svoje ličnosti. I to s osmehom – kaže Svetlana Seferović.

Ovu njenu priču ilustruje i Vesna Zaletel, najstarija polaznica u ovoj grupi. Iako ima šezdesetak godina, nije joj teško da vežba s mlađim drugaricama.

– Imala sam potrebu da nešto radim, da dodatno popunim slobodno vreme, a ujedno učinim nešto dobro i za svoje zdravlje. Neki put me zabole leđa i kolena, ali se sve brzo regeneriše posle treninga. Druge polaznice su mlađe, ali nema nikakvih barijera između nas, ja znam koliko mogu i ne takmičim se – s osmehom priča Vesna, plešući u ritmu muzike.