Vreme tumbanja

Evropska fudbalska unija je zbog očiglednih političkih okolnosti predvidela da nikakav žreb ne može da smesti u istu grupu kvalifikacija Srbiju i takozvanu državu Kosovo, međutim, nije uzela u obzir položaj srpskih igrača i trenera koji nastupaju u drugim reprezentacijama. Zato se trener Ljubiša Tumbaković (67) posle tri godine rada rastao s nacionalnim timom Crne Gore, jer mu savest nije dopuštala da igra protiv Kosova. Crnogorci su mu se zahvalili (kao i dvojici fudbalera), a istog trenutka postao je najozbiljniji kandidat za selektora Srbije, pošto je zbog debakla u Ukrajini smenjen Mladen Krstajić.

Tumbaković je rođen u Beogradu 2. septembra 1952, a detinjstvo je proveo, kako s ponosom ističe, na Dorćolu. Kao i mnogi dečaci tog vremena, po čitav dan je igrao fudbal. Počeo je u Radničkom s Novog Beograda. Pošto je loptanje bilo preče od svega, u školi se nije proslavio. Trenirao je i završavao srednju elektrotehničku. Sa 18 godina ušao je u prvi tim Partizana, ali tu nije uspeo da se nametne (poslat je na pozajmicu u Vardar). Posle operacije oba meniskusa, bilo mu je jasno da od velike karijere nema ništa, pa je vrlo mlad odlučio da u trenerskom poslu nađe sve ono što nije kao igrač: uspeh, slavu i novac.

Po završetku Više trenerske škole radio je u mlađim kategorijama Radničkog (1979–1985). Posle je nastavio u Obiliću (1985–1987) i Kuvajtu (1989/90), a u Partizan se vratio 1990, i proveo dve sezone u mlađim selekcijama (1990–1992). Kormilo prvog tima preuzeo je 1992, i u tom značajnom trenutku u njegovu karijeru umešala se politika: zbog rata u Jugoslaviji, Ivica Osim je morao da napusti klupu, pa je on dobio šansu, koju je i te kako iskoristio. Za devet godina (1992–1999, 2000–2002) postao je najtrofejniji trener u istoriji crno-belih, osvojivši devet trofeja: šest titula državnog prvaka i tri domaća kupa. Sezonu između dva mandata proveo je u grčkom AEK-u. Drugi rastanak s Partizanom predstavlja jedinu mrlju u njegovoj karijeri. Ne zbog poraza od praške Sparte od 5:1, već zbog toga što je verbalno napao novinara RTS-a Nedeljka Kovinjala.

Posle crno-belih radio je u Saudijskoj Arabiji (klub Al Naser 2003/04), Kini (Šandong Luneng 2004–2009, Vuhan 2013), Iranu (Stil Azin 2010) i Crnoj Gori (selektor 2016–2019). U Kini se proslavio sa Šandongom, s kojim je dva puta bio šampion te zemlje, osvajač kupa i trener godine u toj zemlji.

Bio je ozbiljan kandidat za selektora Srbije i krajem 2007, kada je predsednik FSS-a Zvezdan Terzić tražio naslednika Havijera Klementea. U to vreme dao je sledeću izjavu: „Spreman sam za razgovor s ljudima iz saveza. Da vidimo šta bi trebalo da se radi, kakvi su planovi za budućnost, a ne da se kuka posle neuspeha u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2008.”

Sa suprugom Nedom ima ćerku Tamaru. Kad su ga svojevremeno pitali da li bi se politički angažovao, odgovorio je: „Nisam politički angažovan. Nemam dovoljno vremena za tu vrstu obaveza, a ne želim ništa površno da radim.”