Moja tajna veza sa srpskom publikom

Rade Šerbedžija tumačiće lik Kreonta u svojevrsnom pozorišnom spektaklu „Antigona – 2.000 godina kasnije” u režiji Lenke Udovički i u izvođenju pozorišta „Ulisess” sa Briona. Predstavom „Antigona” u petak 21 juna u 21 sat u hangaru Luke Beograd biće svečano otvoren ovogodišnji 28. BELEF (Beogradski letnji festival). „Antigona – 2.000 godina kasnije” scenski propituje Sofoklovu mitsku priču iz davnih vremena. Istovremeno, to je priča koja nas danas sustiže i tera da zastanemo, osvrnemo se i preispitamo vlastite stavove .

Antigonu, ćerku Edipa i Jokaste, tumači Maja Izetbegović, a u glumačkoj ekipi su i Dženana Džanić, Ermin Bravo, Damir Urban, Katarina Bistrović-Darvaš, Jelena Lopatić, Vedad Suljagić…

Kakvu sliku sveta pozorište treba da predstavi publici u slučaju predstave „Antigona – 2.000 godina kasnije”? Kako Sofoklove ideje korespondiraju sa našom stvarnošću?

Sofoklova „Antigona” u viziji glavne rediteljke našeg pozorišta Lenke Udovički i njene dugogodišnje dramaturškinje Željke Udovičić postiže svoju savremenost u adaptaciji toga sjajnoga teksta koji se veže za ratne događaje početkom devedesetih godina prošloga veka na području bivše Jugoslavije. Naime, u našoj predstavi „Antigona – 2.000 godina poslije”, paralelno se prikazuju dve priče. Jedna je Sofoklova „Antigona” koja se igra uz mala kraćenja u sjajnom prevodu Svetlane Slapšak i druga je priča o porodici koja je smeštena negde u Bosni gde su se i događali najstrašniji ratni užasi. Naša „Antigona”, kao i Sofoklova junakinja, traga za nestalim bratom i želi da ga sahrani. Svi likovi iz naše porodice postaju junaci Sofoklove tragedije i tako se ispreplitanjem tih dveju paralelnih priča dobija suvremena i aktuelna dramska predstava.

Šta se promenilo od Antigoninog vremena do danas kada je porodica u pitanju? Kako su u vašoj predstavi „2.000 godina kasnije” ukrštene sudbine Sofoklovih junaka? Zbog čega pate?

Sofoklovi junaci su predstavnici grčkoga plemstva toga doba, a naši junaci 2.000 godina posle na našem Balkanu su obični ljudi koji su stradali u tom bezumnom ratu. Povezuje ih Antigona svojim herojstvom i svojom hrabrošću. Naša Antigona je i simbol pobunjene mlade žene koja u ovom vremenu, kao i pre 2.000 godina, ispašta svoju podređenu poziciju u društvu samo zato što je žena. A ja lično, premda igram Kreonta, duboko sam na strani Antigone – i one Sofoklove, i ove naše Maje Izetbegović iz Sarajeva…

Priča o Antigoni koja istom ljubavlju voli oba brata – onog koji se borio na „pravoj” strani i onog koji je pao boreći se na „krivoj” – večna je. Šta simbolizuje Antigona u ovom našem vremenu?

Antigona, i onda i danas, simbol je čovekove slobode i odlučnosti da se bori protiv autoriteta i spremna je u toj borbi za istinu i pravdu žrtvovati i vlastiti život. Danas smo, više nego ikada, svedoci političkih manipulacija ljudima i ljudskim sudbinama. Svedoci smo bezumnih ratova i beskompromisnih političara koji svojim političkim krivim odlukama donose samo nesreće ovom našemu svetu. Koliko li je samo mladosti bespotrebno izginulo u ovome našem strašnom poslednjem ratu, sasvim nepotrebnom i apsurdnom. Glas savremene Antigone je glas zazidane mladosti, okovane u cementne blokade savremenoga sveta…

U svim ulogama ste sjajni, a najbolji, kažu, kao Kreont kojeg tumačite u ovoj predstavi. Koji deo sebe ste utkali u ovog junaka?

Ne znam da vam odgovorim na pitanje da li je Kreont moja najbolja uloga, kao što i ne znam, pa čak ni ne razmišljam o uspešnosti mojih uloga. Još od Ristićevog vremena, kada smo radili teatar u kojem smo svi bili jednaki i ravnopravni, svoju ulogu u svakoj pozorišnoj predstavi doživljavam kao svoj pionirski zadatak koga odrađujem u interesu našega pozorišnog tima. Što se tiče Kreonta, pokušao sam ga najiskrenije opravdati… Tako valjda i postaje autentičniji braneći iz punoga uverenja svoje zablude i političke stavove. Kao i druga polovina mog lika gde igram oca ove naše nesrećne porodice koji oseća duboku grižu savesti što su on i njegova generacija bivali ratni akteri bezumnog rata u kome su stradali njihovi sinovi, a i čitave porodice koje danas, eto 2019. godine, još uvek uzaludno traže kosti svojih nestalih sinova da ih sahrane u grobove koji na njih čekaju… U našoj predstavi ne zna se čiji je to grob… Mi mu nismo dali nacionalna obeležja jer grobovi Eteokla i Polinika su isti. Oni u sebi čuvaju uzalud žrtvovanu mladost.

Šta vas spaja sa srpskom publikom? Kako je došlo do ovog gostovanja budući da vaš teatar nemamo često priliku da gledamo?

Šta me to spaja sa srpskom publikom? Pa ima neka tajna veza… Moja beogradska publika još uvek pamti naše sjajne predstave KPGT-a kada se uvek tražila karta više za „Karamazove” ili „Oslobođenje Skoplja”… Da, uzbuđen sam zbog ovoga susreta posle gotovo 30 godina. Toliko, naime, nisam igrao u pozorištu u Beogradu. Zbog toga i dolazim svake godine da pevam na svojim koncertima i bar malo dodirnem tu našu nekadašnju interakciju. Pored toga, Beograd je sjajno primio naše predstave. „Pijana novembarska noć” je osvojila nagradu na Bitefu pre nekoliko godina, a igran je i „Kabare Breht – Zadrživi uspon Artura Uija” sa velikim uspehom. Nisam bio u tim predstavama, ali to je moj teatar na koji sam toliko ponosan.

Važite za umetnika – putnika? Koliko je za umetnike važna, neophodna razmena kulturne, odnosno pozorišne energije?

Postao sam umetnik – putnik ne svojom voljom, ali ne žalim se. Lepo je putovati po svetu i upoznavati nove ljude i kulture. Lepo je i osećati tu slobodu koja svakim putem postaje veća i zamamnija…