Najteže do posla, najlakše do markice za prevoz

Iz torbe O. Š., diplomirane ekonomistkinje iz Beograda, koja je pre četiri godine ostala bez posla, viri radna knjižica. U njoj su upisane čak 22 godine staža. Neoverena zdravstvena knjižica takođe je složena među hrpom priznanica, raznoraznih uverenja... Zato što joj je firma, nekadašnji gigant „Jugometal”, otišla u stečaj, O. Š. je i dan-danas prinuđena da čeka u redu Nacionalne službe za zapošljavanje na beogradskom Gundulićevom vencu ne bi li kao nezaposlena ostvarila neka svoja prava.

– Da li ću naći zaposlenje preko biroa? Nisam baš sigurna. Ovde sam najviše zbog „busplus” kartice za prevoz. Kad sam prvi put došla na razgovor i popunila formular, ponuđeni su mi razni profili. Recimo, da postanem trgovac, da se prekvalifikujem. E, pa neće moći, nisam se ja džabe školovala za ekonomistu da bih postala zanatlija – kaže ova pedesetjednogodišnja Beograđanka. Uverena je da su joj za zaposlenje najveća prepreka njene godine.

– Zato što imam 51 godinu neće me poslodavci. Isti takav problem imaju i oni sa 35, pa što ne bih i ja – dodaje O. Š.

Pitamo je od čega živi ako nigde ne radi sve ove godine. Od majčine penzije, otkriva, ali i od kirije koju „ubere” dva meseca u godini, jer ima vikendicu na Jadranu.

Redovi ispred nekoliko šaltera, koji rade do 15 sati, nikako se ne smanjuju. Krkljanca nema kao ranijih godina. A i leto je na pragu, a u odnosu na pre desetak godina „zloglasnog” pulta 13, ispred kojeg maltene uopšte nije ni bilo gužve, sada više nema. Nekada su se nezaposleni plašili da ako predaju dokumenta baš na tom pultu, tek onda neće naći posao. U međuvremenu, od njega su i nadležni digli ruke.

Mladi uglavnom strpljivo stoje u redu, dok stariji sugrađani brže-bolje traže upražnjenu stolicu. „Prilikom čekanja u redu stanite iza plave linije”, piše na stubu u prizemlju. Ako neko kojim slučajem pređe crtu pred šalterom, zaposleni službenik ga bez rezerve opominje. Na zidovima – oglasi. Traže se, između ostalih, kuvari, konobari, kopači jama, medicinske sestre, vozači, radnici u proizvodnji...

– Da li je možda neko zainteresovan da priča za „Politiku” o tome kako se obreo na birou rada? – postavljamo pitanje.

Tajac. Većina odmahuje glavom.

– Šta će se promeniti ako ti ispričam svoju priču? Osim toga, ja sam ovde ionako samo zbog overe zdravstvene knjižice. I tako već devet godina – dobacuje najozlojeđeniji među njima. Neće da se predstavi, ali bar otkriva da je rođen 1960. i da je po struci tesar. Kaže da ima posla, da isključivo radi na „crno” jer mu se tako više isplati, nego da ga pod svoje okrilje primi neki poslodavac.

Na drugom kraju hola, u kutku opremljenom za kompjutersko samousluživanje, nema žive duše. Zapravo nema ni računara, iako su po oglasnim tablama uredno polepljena obaveštenja da korisnici mogu da se posluže kompjuterima i uslugom bežičnog interneta.

Taman kada je devetnaestogodišnja Milica S. sa Palilule kročila na Gundulićev venac da se ponovo prijavi na biro, u nadi da će moći usput da proveri i stanje na oglasima za posao preko računara, usledio je hladan tuš.

– Nema ovde kompjutera, do daljeg. Zbog radova moraćete da odete na Voždovac – stigla je informacija od službenice. Ipak, ova devojka je zadovoljna tretmanom u Nacionalnoj službi. Ponude za posao „pršte”, ali zasad niko od poslodavaca da se odvaži i zaposli baš nju.

– Ne mogu da krivim biro rada, svesna sam da su oni samo posrednici prilikom zapošljavanja. Otkako sam završila ugostiteljsku školu na vidiku ipak nema posla, jer svi oni traže iskustvo – uverena je.

Njeno mišljenje ne deli Ivana Matić, rodom iz Loznice koja, iako je stekla diplomu menadžera u turizmu, i već tri godine preko biroa traži posao, ipak ne napušta NSZ.

– Svaka tri meseca redovno se javljam ali, najiskrenije, najviše sam tu zbog markice za prevoz. Jednom mi se desilo da sam zaboravila da se ponovo prijavim, pa me je služba isključila iz sistema na pola godine – otkriva. Na raport stiže na svaka tri meseca, interesuje se za ponude, a posla nema, pa nema. Za tri godine koliko je na birou, država joj je ponudila da radi u nekom kol-centru.

– Odbila sam, jer imam malo dete koje ne bi imao ko da čuva ako bih morala da radim u dve smene. Da bih mogla da preživim, prinuđena sam da se snalazi. Pružam knjigovodstvene usluge i povremeno čuvam decu – iskrena je Ivana Matić.