Erdogan izgubio Istanbul

Mnogo se puta turski predsednik Redžep Tajip Erdogan politički kockao s ogromnim ulozima i pobeđivao u bezmalo nemogućim uslovima, ali je ovog puta doživeo poraz koji bi mogao označiti početak rušenja piramide moći čiji je vrh dosad neprikosnoveno zauzimao.

Vrhovnu izbornu komisiju je, pod mutnim pravnim obrazloženjima, uspeo da ubedi da ponovo raspiše lokalne izbore u Istanbulu, koje je vladajuća stranka izgubila 31. marta, postigavši na kraju samo to da stanovnici najvažnijeg grada Turske na jučerašnjem novom glasanju, i to ovog puta u neuporedivo većem procentu, još jednom odbiju njegovog kandidata.

Binali Jildirim priznao je da je izgubio od svog suparnika, predstavnika Republikanske narodne stranke (DžHP) Ekrema Imamoglua, i izjavio da će mu pomagati „u svemu što radi na korist žitelja Istanbula”, preneo je list „Sabah”. U tom trenutku, rezultati su još bili nezvanični, ali je razlika bila prevelika da bi se krajnji ishod mogao promeniti. Za Imamoglua se opredelilo gotovo 54 odsto birača, odnosno 4,6 miliona ljudi, što je oko 700.000 njih više nego za Jildirima.

Na martovskim izborima delilo ih je svega 13.000 glasova, nakon čega je Erdogan paradoksalno konstatovao da je to nedovoljno da bi se preuzela vlast u gradu koji nastanjuje 15 miliona osoba.

I onda je bilo teško poverovati da je opozicija, potpuno marginalizovana u turskim institucijama i medijima, mogla uspeti da nekom prevarom namakne sebi i tih 13.000 glasova za pobedu.

S jučerašnjom razlikom u procentima između Imamoglua i Jildirima nikakve sumnje više nema, kao, valjda, ni izgovora za još jedno ponavljanje izbora, kad je i ovo jučerašnje očito samo iziritiralo građane i pobudilo ih da se okrenu opoziciji. I po istanbulskim distriktima posmatrano, njen kandidat je povećao prednost, sa njih 16 na čitavih 27, od ukupno 39, koliko ih ovaj grad ima.

Gubitak Istanbula nakon dugogodišnje vladavine Erdoganove Partije pravde i razvoja (AKP) tim gradom nije samo simbolički udarac za turskog predsednika, koji je svoj uspon počeo kad je 1994. godine postao njegov gradonačelnik. Istanbul je i finansijska prestonica države, u čiji bruto nacionalni proizvod unosi udeo od čak 31 procenta.

Brojni su poslovi koji se u ovom gradu sklapaju i koji zavise od dozvola i pomoći lokalnih vlasti, tako da su one u prilici da stvore sebi mnogo korisnih prijateljstava s poslovnim ljudima.

To je za Erdogana naročito nezgodno u ovom periodu, kada turska privreda ionako posrće, s inflacijom kao najočitijim pokazateljem pada, ali i velikom strepnjom od skoka duga, i privatnog i javnog, te posledičnim begom stranog kapitala, koji se po nekim merilima već pokazuje.

Nekada veštoj ekonomskoj politici Erdogan je delom imao da zahvali za svoj status neupitnog „sultana”, kako ga protivnici često nazivaju aludirajući na njegov autoritarizam. Gubitak podrške u poslovnoj zajednici, uz već primetno hlađenje srednje klase prema njemu, zato je za predsednika velika opasnost, sada uvećana ostankom bez vlasti u Istanbulu.

Erdogan ima razloga da se pribojava kako će ta njegova piramida moći nakon ovog poraza početi da se kruni i s još jedne strane. U njegovoj stranci, kako se spekuliše, ima dovoljno nezadovoljnih a uticajnih figura koje samo čekaju pravi trenutak za prevrat ili otcepljivanje sa svojim kružokom i formiranje nove partije. Pad Erdogana u Istanbulu mogao bi im biti signal da je „sultanovo” vreme prošlo.

Uspelo je turskom predsedniku da preživi i raskol s Fetulahom Gulenom, vođom pokreta „Hizmet”, bez čije podrške ne bi stekao ogromnu moć. Potisnuo je protivničke elemente u vojsci, koja je bila tradicionalni arbitar iz senke u turskoj državi.

Preživeo je pokušaj puča. Nije previše trpeo ni kada je oborio ruski avion koji je bio u intervenciji na sirijskom ratištu, pa ni kada je sam dvaput poslao tursku vojsku na taj front u kojem su se toliki zaglavili, navodno zato da bi se borila s džihadistima a zapravo da bi potiskivala Kurde.

Već jednom je i pre ovog istanbulskog glasanja izazvao ponavljanje izbora, i to na nacionalnom nivou, da bi dobio ubedljiviju većinu i zadržao apsolutnu vlast, potvrđenu potom i na kontroverznom referendumu o promenama ustava.

Sve dosad, njegova fantastična politička veština spasavala ga je svaki put kada bi stavio svoju karijeru na kocku. Ovog puta, ni ona mu nije bila dovoljna.