Kada roditelj ubije iz „dobročinstva"

Kada se u kratkom vremenskom periodu dogode tragedije koje uznemire javnost – kao što je to nedavni skok majke sa zgrade, nakon što je prethodno gurnula svoju kćerkicu u smrt, ili majke koja je pokušala samoubistvo nakon što je sina drogirala i stavila mu kesu na glavu – pojavljuju se raznorazna pitanja, tipa da li je to moglo biti sprečeno, da li je moglo ranije biti prepoznato, kakav je motiv (očigledno nervno rastrojene) majke da učini takvo delo.

Inteligentna zajednica iz svakog ovakvog tragičnog događaja može nešto da nauči kako bi se sprečile buduće tragedije. Pretpostavka za to jeste da bolje razume ljudske emocije, uključujući emotivna stanja poremećenih ljudi. Nije dovoljno nekoga označiti kao „monstruma”.

Isti postupci različitih ljudi mogu imati sasvim različite motivacije. To se odnosi i na tako drastične postupke kao što je ubistvo.

Verovatno je osećanje mržnje najčešći motiv da se nekome oduzme život. Onaj koji mrzi uveren je da je osoba koju mrzi zla i da zbog nečega što je učinila ne zaslužuje da više živi i da joj se treba osvetiti. Pored mržnje, ljudi mogu biti motivisani pohlepom i koristoljubljem, tako da ubijaju da bi došli do određenog plena. Oni koji ubijaju u samoodbrani to čine iz straha. Profesionalni ubica ubija ravnodušno, jer to shvata kao posao za koji je dobro plaćen.

Malo je poznato da postoje i ubistva koja su, ma koliko to paradoksalno izgledalo, motivisana ljubavlju i dobročinstvom. U sudskoj psihijatriji se označavaju kao „altruistička ubistva” i, po pravilu, praćena su samoubistvom. Oni koji oduzimaju život na ovakav način jesu oni koji najviše vole – roditelji, a najčešće majke. U pitanju je mentalni poremećaj roditelja, nervno rastrojstvo u kojem on ubija dete ili decu.

Ova „altruistička” ili „milosrdna” ubistva su rezultat poremećenog načina na koji roditelj doživljava svet. Za njega ili nju to postaje mesto na kojem je nemoguće živeti, zlo mesto, puno nepravde, ravnodušnosti, neprijateljstva, surovosti. U takvom doživljaju sveta ne samo da osoba ne vidi ništa pozitivno, već je očajna, jer nema nikakvu veru ni nadu da će se nešto promeniti, da bi ikada moglo biti bolje.

Iz takvog doživljaja sveta proizlazi zaključak te osobe da je samoubistvo jedino rešenje koje će prekinuti njeno beskrajno trpljenje na ovom svetu. Međutim, kao roditelj jednog ili više male dece, ta osoba se suočava sa idejom da bi njenim odlaskom sa ovog sveta prepustila decu tom surovom svetu u kojem će ona zasigurno trpeti živeći do kraja život nedostojan čoveka. A kako roditelj voli svoje dete ili decu, zaključuje da je rešenje da i njih povede sa sobom u smrt i tako ih oslobodi patnje koja ih sasvim izvesno čeka u životu.

Ovaj tip ubistava je toliko redak da nikako ne bi trebalo sumnjati da bi svaki depresivni roditelj mogao da počini ovakav zločin. Ali na svakih nekoliko godina pročitamo da je, recimo, „majka bacila troje dece sa mosta, a zatim i sama skočila”. Verovatno je najviše odjeknulo višestruko ubistvo kada je 2013. godine depresivni Ljubiša tokom noći ubio trinaest rođaka u Velikoj Ivanči, uključujući dvogodišnje dete, nakon čega je počinio samoubistvo.

Altruistička ubistva praćena samoubistvom veoma je teško predvideti i sprečiti. Glavni razlog jeste što najčešće nema nikakvog prethodnog signala da bi osoba mogla da počini ovakav zločin prema deci i prema sebi. Kako je stepen samoubistava u našoj zemlji veoma visok, verujem da bi ovaj problem trebalo da postane značajniji i da bi država i nevladine organizacije mogle mnogo više da urade da se problem smanji.

Iako u sasvim drugom kontekstu, među ubistva iz dobročinstva spada i eutanazija, koju u našoj zemlji promovišu pisci novog građanskog zakonika. Etičke, stručne i religijske kontraverze oko eutanazije dobro su poznate. Ono što zabrinjava jeste da je tokom vremena u onih nekoliko zemalja u kojima je eutanazija dozvoljena došlo do „spuštanja praga”, tako da je odobrena i onim depresivnim osobama koje su smatrale da su neizlečive. Ozakonjenjem eutanazije bi se poslala veoma loša poruka onima koji su depresivni da je ispravno sebi oduzeti život kada su životne okolnosti nepovoljne.