VODA RASTE, GAĆE SU VEĆ MOKRE

Tokom dinamične nedelje koja me je prvo odvela u Nemačku, a potom u Makedoniju, bavio sam se pitanjima medija. Ali i politike, jer ako je opštu krizu štampe, o čemu se pričalo u Esenu, lakše izdvojiti iz političkog miljea, onda je to svakako bilo nemoguće tokom susreta u Skoplju, gde se razgovaralo o medijskom pokrivanju kosovske krize.

U Colverajnu, blizu Esena, dočekala me je ambijentalna poruka: okovani u spokojnom zelenilu, dimnjaci i gvozdene konstrukcije zatvorenog rurskog rudnika uglja, pretvorenog u centar umetnosti, dizajna i turizma, podsećaju kako su dramatične promene nabolje moguće u kratkom roku.

Kako tu stvari stoje oko medija? Ni izdaleka tako dobro. Industrija štampe je u opštoj krizi, pa su Evropska federacija novinara iz Brisela i nemačka medijska grupacija VAC rešile da na tu temu nešto učine. Potpisan je „istorijski okvirni sporazum” između kompanije i predstavnika novinarskih sindikata Austrije, Bugarske, Makedonije, Mađarske, Rumunije, Srbije i Hrvatske. Sasvim jedinstven ugovor o odbrani i promovisanju slobode štampe, kvalitetnog novinarstva i jasnih industrijskih odnosa unutar VAC-a, grupacije veoma prisutne na tržištu jugoistočne Evrope, uključujući i suvlasništvo u ovim novinama.

Iako su me neki delovi sporazuma, po uopštenosti formulacija u stilu bolji je mir nego rat, pomalo podsećali na Povelju UN o univerzalnim ljudskim pravima, ipak je to prvo i sasvim jedinstveno otvaranje socijalnog dijaloga između novinara i njihovih poslodavaca na tom nivou, pa ne bih da budem jedan od one dvojice mapetovaca sa galerije.

Debata je moguće bila zanimljivija sa profesionalnog nivoa, ali mislim da nije nezanimljiva publici koja je naš stalni potrošač. Mi, iz štampe, znamo šta se od nas očekuje: pravovremena, istinita, kvalitetna informacija, objektivna analiza, pravo čitalaca da se upoznaju sa različitim mišljenjima... U praksi, znate i vi, to prečesto nije tako.

Mediji se na čitavom prostoru jugoistočne Evrope bore za svoje pravo mesto. Iz različitih razloga – strah odnovog, legati prošlosti, profesionalna neopremljenost – mnogi su propustili priliku da se na pravi način afirmišu posle demokratskih promena. Imali su pred sobom brisani prostor, šansu za lokalni Votergejt, ali su je slabo koristili. Onda su stigli stranke, političari, tajkuni. Urednici su ušli u velike i male dilove.

Teška tranziciona vremena učinila su svoje. U Esenu smo se svi negde prepoznali. Informativni balans gubi se u korist komercijalizacije. Prodor politike i biznis interesa. Nove prepreke slobodi štampe. Podeljena novinarska udruženja. Žuta štampa koja ne prihvata nikakva pravila. Sve slabije zaštićeni novinari udaljavaju se od svoje misije. I svoje etike.

„Korupmpirani novinari su loši koliko i podmićeni ministri”, rekao je neko. Urednik u Tirani dobio sako od biznismena. Urednik u Beogradu triplirao fotografiju sa mitinga kako bi pokazao lojalnost. U BiH haotična situacija. U Sloveniji sukob novinara i vlasti. U Mađarskoj nije regulisano on line novinarstvo. U Hrvatskoj, Crnoj Gori i Bugarskoj, etički principi novinarstva slabo se poštuju.

Naravno da smo se složili da nema alternative ozbiljnom, kritičnom, kvalitetnom novinarstvu u odbrani demokratije. To je jedini izlaz u situaciji kada voda raste, a gaće su već mokre. „Kodove etičnosti lako je potpisati, ali ih treba živeti. Svašta potpisujemo a niko to posle ne poštuje”, direktan je kao i uvek bio veliki bos VAC-a Bodo Hombah.

Nemac me podsetio na izjavu prvog predsednika Italije, zemlje sa najviše zakonskih propisa u Evropi, koji je jednom rekao: „Italiji nedostaje samo jedan zakon – zakon o poštovanju zakona”. Sve me podsetilo na Srbiju.

A da li su neke zemlje regiona blizu ispunjenja VAC-ovih pravila? Nisu, i još mnogo posla predstoji, poručio nam je Eidan Vajt, generalni sekretar međunarodne novinarske federacije.

Rurska metalurška oblast iskoristila je šansu da se ekološki brzo očisti. Balkanska medijska oblast pokazuje da profesionalno čišćenje ide sporo. Iako je mister Vajt poručio da to ne treba da nas zaustavi ili obeshrabri, osećao sam se pomalo poliven hladnom vodom. Što mi je omogućilo da se lakše približim ambijentu sastanka u Skoplju, gde je tema skupa koji je organizovao Makedonski institut za medije bila medijsko pokrivanje situacije na Kosovu.

Potvrdilo se ono što sam pretpostavljao na osnovu onoga što sam poslednjih godina čitao i slušao o Kosovu u većini ovdašnjih medija: Srbija je o Kosovu znala, ili zna, tek onoliko koliko joj dopuštaju političari. Sve znamo o ciljevima Prištine, o izjavama tamošnjih lidera i sve o njihovoj prošlosti, ali gotovo ništa o tome kako žive kosovski Albanci. Niti kosovski Albanci znaju šta su svakodnevni problemi običnog Srbina.

Dok je u političkoj ravni besneo konflikt, mediji su odabrali da ignorišu sve druge aspekte. Nimalo slučajno: upoznavanje sa svakodnevnim životom onog drugog moglo je da ih zbliži, u sličnosti. Što bi bilo opasno. Odvlačilo bi pažnju od bitnog. Tupelo nacionalnu oštricu. „Običan život je dobar samo ukoliko može da posluži kao svojevrsna ilustracija teze koja se zastupa u ideološkom smislu”, pokazuje jedna analiza Fridrih Ebart medijske dokumentacije.

Srpska politička scena je gotovo homogena u protivljenju kosovskoj nezavisnosti, a ona u Prištini potpuno homogena u njenoj odbrani. Mediji su i ovde i tamo stali uz svoje vlasti. Jedni su govorili o teroristima, drugi o borcima za slobodu. Vođeni ili diktatom koji su dobijali, ili linijom manjeg otpora, mediji su se bezrezervno priklonili svojim vođama zaboravljajući na mnoge druge segmente svog posla.

Novinari su više bili izvođači političkih, a manje profesionalnih radova. „Loši novinari su svi isti. Oni zapostavljaju pravo, istinito izveštavanje”, potvrdio je glavni urednik prištinskog „Koha ditore” Agron Bajrami. Rezultat: stvorene su predrasude koje će se mukotrpno uklanjati. Ukoliko neko to uopšte poželi.

Što se drugih učesnika tiče, onih koji nisu direktno umešani, priznali su da se Kosovom bave „sporadično” (analitičar Bi-Bi-Sija Gabrijel Partoš), „sasvim retko” (balkanski izveštač torinske „Stampe” Đuzepe Zakarija) ili samo kao o „predmetu velikih diplomatskih igara” (Gorazd Kovačić, sociolog iz Ljubljane).

I to dosta govori. Češe se onaj koga svrbi. Što znači da će sutra Srbi i Albanci sa Kosova biti ostavljeni svojim sudbinama i budućnosti. Sve može da se promeni, ali topografija ne.

Kada napravim realan saldo, veliko je pitanje koliko su propagandističke poruke koje su slate, ili se šalju, zaista uticale na formiranje javnog mnjenja. Većina građana ovde je, gotovo sve vreme krize, jasno razlikovala ono što želi od onoga šta očekuje. Ovo poslednje je, pokazali su i nedavni izbori, daleko realističnije i prirodnije od stanja stvari kako ga prikazuju političari. Pitam se samo zašto su mediji ponovo pristali na igru koja je samo delom njihova.