Nova priča o Pozorju

Ovogodišnje 53. Sterijino pozorje u Novom Sadu biće otvoreno sutra i trajaće do 5. juna. U zvaničnom programu publika će moći da vidi predstave izvedene između dva festivala, uz obilje pratećih manifestacija. Rediteljka Tatjana Mandić-Rigonat potpisala je selekciju predstava rađenih po domaćem dramskom tekstu, dok je književnik Vladimir Kopicl odabrao ostvarenja domaćih pozorišta, rađenih po stranom tekstu.

Selekciju Tatjane Mandić-Rigonat čine „Tako je moralo biti” B. Nušića, u režiji Egona Savina (JDP). U Savinovoj postavci je i ostvarenje Ivana Lalića „Heroj nacije” zrenjaninskog pozorišta „Toša Jovanović”, a tu su i „Putujuće pozorište Šopalović” Lj. Simovića u režiji Tomija Janežiča (Atelje 212), „Barbelo, o psima i deci” B. Srbljanović, u režiji Dejana Mijača (JDP), i „Instant seksualno vaspitanje” Đ. Milosavljevića u postavci Juga Radivojevića ( Pozorište „Boško Buha”).

Odabrali ste pet predstava. Koji je njihov zajednički imenitelj?

Koristeći svoje dugogodišnje iskustvo pozorišnog reditelja i gledaoca želela sam da izdvojim ono što je bilo najupečatljivije u protekloj repertoarskoj sezoni. Taj izbor nije posledica isključivosti ili ekscentričnosti mog ukusa, jer mislim da lični ukus ne sme biti isključivi opredeljujući faktor kada je selekcija tako bitnog festivala u pitanju već da čovek, koji se nađe na tako odgovornoj funkciji, mora da bude u stanju da znanjem, iskustvom i, ako hoćete, talentom prepozna vrednosti koje ne moraju da odgovaraju njegovoj ličnoj rediteljskoj poetici i ličnom estetskom i životnom stavu o pozorištu. Lični koncept pozorišta živim režirajući svoje predstave, a na poziciji selektora želela sam da istaknem vrednosti različitih rediteljskih rukopisa. Da izbor govori o našoj pozorišnoj realnosti, a ne o radu jedne moje vijuge u mozgu. Svako odabiranje nužno je i vrednovanje. Odabrane predstave harmonično spajaju sve elemente jednog pozorišnog čina: jasne rediteljske koncepte koji se ogledaju i u scenografskim i kostimografskim rešenjima, odabiru muzike i pre svega u odličnom radu na relaciji reditelj–glumac. Izbor dakle ne potvrđuje moj ego, već nameru da se drugi i drugačiji vide, njihov stav prema pozorištu, umetnosti, životu.

Šta je preporučilo predstave koje ste uvrstili u svoju selekciju?

Od klasike je zastupljen Branislav Nušić sa komadom „Tako je moralo biti”. Dragoceno je kad reditelj uzme dramski tekst prekriven prašinom u nekoj imaginarnoj pozorišnoj starinarnici i osvetli ga u duhu savremenosti. Reditelj u ovdašnjem vrednosnom sistemu, u kojem se međuljudski odnosi često svode na kupoprodajnu logiku i dinamiku, pronalazi prirodnu scenografiju za scensko buđenje Nušićeve drame u njenim najdubljim slojevima. „Barbelo, o psima i deci”, mnogo nagrađivane Biljane Srbljanović, drama je o elementarnim česticama koje životu daju smisao i iz kojih se rađa smisao. Drama ima izraženu filozofsko-poetsku dimenziju koju nežna, suptilna, onirična režija Dejana Mijača snažno vizuelno scenski materijalizuje. „Heroj nacije” Ivana Lalića scenski problematizuje savremeni fenomen gubljenja granica između realnog i virtuelnog i, do gogoljevske groteske, razvija situaciju rijaliti- šoua, primenjenog na takozvanog malog čoveka uhvaćenog u mrežu manipulacije.

„Instant seksualno vaspitanje”, drama Đorđa Milosavljevića, hrabar je prodor u tinejdžersku realnost. Teško je odrasti u svetu u kojem su deca svakodnevno bombardovana modelima ponašanja skrojenim tako da dete izraste u konzumenta đubrišta naše civilizacije. Jug Radivojević je režirajući ovaj tekst široko otvorio vrata surovoj komediji hvatajući „talasnu dužinu” današnjih tinejdžera.

Tu je i predstava „Putujuće pozorište Šopalović” koja je izazvala, i izaziva oprečne komentare?

Dragoceno je kad pozorišna predstava izazove snažnu želju kod publike da je žestoko komentariše. Remek-delo srpske dramaturgije za reditelja je predložak za predstavu-esej o biću pozorišta, o smislu i ulozi života u pozorištu i pozorišta u životu. Reditelj destruira fabulu i kreira jedno intelektualno emotivno putovanje, koje deo publike ushićuje, a deo ostavlja ravnodušnim ili besnim zbog izneverenih očekivanja.

Godinama je Sterijino pozorje bilo tema za raznorazne dileme i komentare. Novi koncept otvorio je nova pitanja ...

Mislim da je ovoj zemlji zaista potreban jedan takav složen festival na kojem je moguće videti ne samo predstave nastale po domaćim tekstovima, već i one nastale po tekstovima stranih pisaca a u režiji naših reditelja. U propozicijama piše da selektor može da odabere od tri do pet predstava rađenih po domaćem tekstu. Ja sam se opredelila za maksimalnu mogućnost jer jedino tako mislim da je i pozicija pisca zaštićena na ovom festivalu.

Pozorište je umetnost koja obogaćuje život. Šta bi bilo kada bi društvo funkcionisalo kao pozorište?

Kada bi društvo funkcionisalo kao što funkcioniše dobra pozorišna predstava, živeli bismo kreativno i osmišljeno. U pozorištu se, pre svega, zna ko je odgovoran za šta. I vidljivi i nevidljivi učesnici predstava deo su ozbiljnog mehanizma u kojem, ako jedan deo zakaže, može da se sruši celina. Pozorište nastaje iz najdublje potrebe da se čovek izrazi, da obogati život u njegovim najfinijim delovima. U pozorištu zajedničkim radom nastaju vrednosti, za razliku od našeg društva koje je konfuzno, rasuto, kontaminirano raznim otrovima i koje se često bori protiv vrednosti, poturajući pseudovrednosti kao jedino moguće i poželjne. Talentovani reditelji su u pozorištu, a netalentovani izvan, u ulozi političara koji nam režiraju naš svakodnevni horor vodvilj. Naše pozorište govori evropskim, svetskim univerzalnim jezikom umetnosti, a mi se kao građani borimo sa političkim aždajama da dokažemo da imamo pravo da budemo deo sveta a ne izolovani, poniženi i zatvoreni u tor, u geto političke isključivosti. U pozorištu znoje se kreativci, a na političkoj sceni trgovci partijskim interesima i našim, interesima građana.