I Albance katolike proteruju sa Kosmeta

Nedavno je nadbiskup Stanislav Hočevar govorio o položaju Albanaca katolika na KiM. Nadbiskup je rekao: „Naši vernici tamo imaju mnogo problema, posebno sa iseljavanjem.” Otkud sad to? Zar nije opšte mesto da su od Prizrenske lige 1878. Albanci ujedinjeni, bez obzira na veru, i teže stvaranju antireligiozne velike Albanije? Da nije slučajno reč o Hrvatima? Ali dileme nema. Hrvati na KiM više ne postoje. Prema hrvatskim izvorima, može ih biti najviše do tri stotine.

Dakle, reč je o iseljavanju Albanaca katoličke vere. Svi koji pričaju o ujedinjenim Albancima različitih vera trebalo bi da pitaju: Zašto bi se oni iseljavali iz „svoje države”? Odgovor je u tome što međuversko bratstvo Albanaca nije uspostavljeno, a nosioci akcije su Albanci muslimani, koji teže stvaranju islamske države. A svaka islamska država uvek je antinacionalna. Dakle, reč je o pokretu koji je antialbanski. 

O tome da su i Albanci katolici pod pritiscima postoje bezbrojni dokazi. Još u vreme SFRJ pisalo se o katolicima koji su sa Kosmeta bežali od pritiska muslimanskih sunarodnika. Jedno od mesta gde su našli novi dom je Bedenik kod Bjelovara. Marjan Markaj, izbegli Albanac, govorio je o tome. Da bi sprečio istinu, Rugova je formirao Demohrišćansku stranku. Na njeno čelo postavio je Ljazara Krasnićija. Ali je Krasnići vrlo brzo optužio Rugovu da mu je ta stranka samo pokriće za forsiranje muslimana na račun katolika. Zbog toga je smenjen i sam se sklonio sa Kosova. 

Dubina sukoba osetila se za vreme rata 1999. Sveštenik franjevačkog samostana iz Đakovice fra Nua obavestio je biskupsku konferenciju Jugoslavije da se više od 90 odsto katolika iselilo. Prognani Đon Ljiljaj je pričao: „Naši sunarodnici muslimani najpre su nam pobili svinje i rafalima iz pušaka izrešetali burad i bačve u kojima smo držali vino i rakiju, uz pretnju da pravi Albanci ne piju rakiju i ne jedu svinjetinu.” 

Sve ovo potvrđuju katoličke institucije iz Amerike. U oktobru 1999. godine, kada je Tači već preuzeo vlast, američki katolički sajt „Nacionalni katolički registar” opisao ga je ovako: „Radikalni musliman Tači ne krije svoju želju da stvori islamsku državu Kosovo. Ta činjenica objašnjava zašto je polovina od 60.000 katolika već pobegla, čineći još ranjivijim one koji su ostali”. Američki sajt upozorava da Albankama monahinjama muslimani prete zato što nose krstove i raspeće. 

Generalni stav prema katolicima Albancima izrazio je jedan od najviših funkcionera Islamske zajednice Šefket Krasnići, profesor islamskog teološkog fakulteta u Prištini, glavni imam Velike džamije, vojni hodža OVK, optužen za vrbovanje džihadista za Siriju. O Majci Terezi, simbolu katoličkih Albanaca, kazao je: „Njoj je mesto u sred pakla, zato što nije verovala u Alaha, proroka i Kuran. Čak i ako je verovala u Boga, njeno verovanje je bilo nepotpuno, sa nedostacima. Bog ne prihvata takvo verovanje.” 

Zbog toga je, za samo dve-tri godine, još 10.000 Albanaca katolika napustilo Kosovo. O tome je govorio bivši prizrenski biskup Albanac Mark Sopi, koji je pod nerazjašnjenim okolnostima umro 2006. Za časopis iz Vićence je ponovio da je na Kosmetu bilo 60.000 katolika, ali da ih je dve trećine zbog pritiska napustilo pokrajinu. Tako da ih je u tom trenutku ostalo oko 20.000. A to je nešto više od jedan odsto ukupnog kosmetskog stanovništva. Dakle, katolici na Kosovu praktično – ne postoje. Zato Tači može da gradi katedrale. Tako se najbolje glumi tolerancija. Vidi se da su Albanci duboko podeljeni po verskim osnovama i da dominantni muslimani žele islamsku državu. A islamska država je duboko antialbanska. Ali u ovom trenutku reći to značilo bi okrenuti SAD protiv sebe. Otuda najveći procenat dobrovoljaca za ISIL iz jedne evropske države dolazi sa Kosova. 

Opisujući socijalističku partiju Edija Rame 1999. francuski albanolog Ražvante Lakšman-Lpen kaže: „Za socijalističku partiju, južnjačku i pravoslavnu, rat na Kosovu nije njen rat. To je rat muslimana koji ona ne razume.”

U poslednje vreme neki, primećujući tu promenu, ublažavaju raniju ocenu o sekularnom nacionalizmu, pa govore da se kod Albanaca mešaju nacionalizam i islamski ekstremizam. To je tragično nepoznavanje islama. Musliman koji bi prihvatio sekularni nacionalizam bio bi veroodstupnik, zbog čega bi bio kažnjen paklom. 

Zato bi Srbi koji spominju ideju velike Albanije, koja je uvek ekstremno antireligiozna, trebalo dobro da razmisle kome prave štetu spominjanjem velike Albanije – Srbima ili Albancima? Želja im je da raskrinkaju Albance i dobiju američku pomoć. Rezultat je, međutim, suprotan, jer je projekat velike Albanije američki. Priču o velikoj Albaniji podržava Haradinaj, kad kaže da se „Zapadna civilizacija brani na Ibru, sprečavajući pomahnitali ruski i srpski pravoslavni fundamentalizam da uništi slobodu”.

*Profesor univerziteta, osnivač Naučne discipline Politikologija religije