Čelični prsti u somotskoj rukavici

Svoje najveće postignuće vidim u tome što volim da sviram i pored gotovo pola veka uspešne međunarodne karijere, što mi je svaki nastup premijera, što se radujem zvucima čembala uvek ispočetka, što pronalazim svaki put nešto novo za publiku koja me već prepoznaje, što je za klasičnog muzičara veliko priznanje. Nagrade se dobijaju ili ne, ali zadovoljstvo muzikom koju predajete publici na sceni traje, pa ako to nemate, nagrada vam tu prazninu neće ispuniti, kaže Smiljka Isaković, čembalistkinja, pedagog, kulturolog i publicistkinja, kojoj će nagrada za životno delo za 2018, koju dodeljuje Udruženje muzičkih umetnika Srbije, biti uručena u petak 28. juna, na Vidovdan u Beogradu.

Ovo priznanje je najviše koje postoji u oblasti izvođaštva umetničke muzike, a u obrazloženju komisije koja je odlučivala pisalo je između ostalog da „čembalistkinja Smiljka Isaković kroz svoj umetnički rad već nekoliko decenija pokazuje visoke rezultate koje je postigla angažovanjem u razvoju kulture i klasične muzike na našim prostorima. Nagradom za životno delo odaje joj se priznanje za sve prošle i sadašnje inicijative kojima je uticala na poboljšanje nivoa umetničke muzike”.

Našu sagovornicu, koja inače večeras ima koncert u „Gvarnerijusu” u 20 sati, kritika je često nazivala „kraljicom čembala” i „prvom damom čembala”, klavir je magistrirala na FMU u Beogradu, a specijalizirala na Konzervatorijumu „Čajkovski” u Moskvi. Čembalo je magistrirala u Španiji, na Kraljevskom konzervatorijumu u Madridu, a specijalizirala na majstorskim kursevima (Granada, Bilbao, Santijago de Kompostela), i Italiji (Venecija, Fondacija Kiđi). Održala je više od hiljadu koncerata širom sveta u prestižnim dvoranama, a svrstana je u enciklopediju „International Who is Who in Music” koja 30 godina izlazi u Kembridžu. Američki biografski institut je i nju ubrojao u „5.000 ličnosti sveta”.

Dva instrumenta, klavir i čembalo, obeležili su vašu karijeru. Zašto ste u svoj rad uključili čembalo kad se zna da je klavir sam po sebi zahtevan?

Od okarine do orgulja, svaki je instrument zahtevan. Klavir je moja prva ljubav, a čembalo kasnija. Od klavira sam se oprostila svečano, Listovim Klavirskim koncertom u Es-duru sa Simfonijskim orkestrom RTS na Kolarcu. Čembalo je na neki način izabralo mene, prepoznala sam se u ranoj muzici i zvuku i tako se rodila ljubav koja traje do danas. Kod nas se često pogrešno misli da čembalo treba da svira onaj kome ne ide klavir. Naprotiv, na čembalu muzičar mora da od ograničenog zvučnog potencijala stvori bogatu zvučnu sliku i to zvučnim iluzijama koje se stvaraju ritmičkim akcentima, agogikom, tušeom, artikulacijom i fraziranjem. Tehnika je potpuno različita, za čembalo su potrebni „čelični prsti u somotskoj rukavici”. Najvažnija je ekspresivnost, a ko to nije shvatio nikad neće biti vrhunski čembalista. Svet je prepun dosadnih čembalista kojima ovaj instrument zvuči kao da tresete fioku punu escajga.

Kako su vas izgradile tri sredine Srbija, Rusija i Španija u kojima ste se školovali?

I Moskva i Madrid samo su nadogradili ono što sam ponela iz Beograda. Na mene je najviše uticao jedan od najvećih svetskih čembalista Kenet Gilbert kada mi je savetovao da u trenutku interpretacije treba sve zaboraviti (tehnika) i samo se prepustiti muzici, ali za takav pristup morala sam biti spremna, i bila sam. To mi je otvorilo prozor u sasvim novi muzički svet i mislim da je rezultat bio moj individualni zvučni pečat. Kompozitor Enriko Josif svojevremeno je izjavio da kada na radiju čuje čembalo odmah zna kada sam to ja.

Kako doživljavate našu muzičku scenu, koje su joj vrline i mane, da li biste nešto da poboljšate i kako?

Kao i u životu, i na našoj muzičkoj sceni ima svega, i loših prevaranata na naslovnim stranama, i divnih skromnih muzičara u senci, i onih kojima muzika služi i onih koji služe muzici. Snalažljivih i izgubljenih u svemiru. U svemu tome mediji igraju veliku ulogu jer ono što se ne odštampa nije se ni desilo, koncert prođe i ostane utisak. Mediji nisu naklonjeni umetničkoj muzici, ukinute su mnoge emisije, štampani mediji su zainteresovani uglavnom za skandale, a bez medijske pažnje klasična muzika kao da je u nekom poluilegalnom statusu. Naše koncerte više nema ko da organizuje, „Jugokoncert” je ukinut, ali njegovo mesto nije zauzela nijedna organizacija. Najviše brine što to nikoga ne brine. Snalazimo se kako ko može, mnogi umetnici prinuđeni su da budu sami sebi i menadžeri, i publicisti, i producenti, gde se gubi mnogo vremena i energije. A bez pravih kriterijuma, odabir muzičara za nastupe je proizvoljan, pa se dešava da u velikim i važnim muzičkim projektima nastupaju mediokriteti, a da kvalitetni solisti nemaju ni priliku da se prikažu. I kada se dobije koncert, najčešće nema stručne kritike koja ga prati, i tako unedogled. Kad ima publike, sve ostalo se može popraviti, jer bez nje mi na sceni ne postojimo. Prvi recept za bolje sutra je uvođenje muzičkih predmeta u redovno školovanje, od vrtića, osnovnih i srednjih škola, kao nekad, da umetnička muzika postane potreba, a ne bauk.

Nagrade UMUS-a za 2018.

Udruženje muzičkih umetnika Srbije dodeliće 28. juna u 12 časova u svojim prostorijama (Terazije 26) 49. put godišnje nagrade za 2018. godinu sledećim umetnicima: Smiljki Isaković, čembalistkinji, za životno delo, Ljubiši Jovanoviću, flautisti, za najbolje muzičko izvođačko ostvarenje u prošloj godini – koncert u sali „Lola”, Evgeniji Jeremić, sopranu, za najboljeg mladog umetnika. Odluku je doneo jednoglasno žiri u sastavu: Predrag Gosta, dirigent, Nada Kolundžija, pijanistkinja, Snežana Savičić Sekulić, operska umetnica, Uroš Dojčinović, gitarista, i Ljubomir Dimitrijević, flautista.