„Oj, Moravo" kod Melburna

Imao sam priliku to da vidim. Prilikom mog boravka u dalekoj Australiji Srbi koji su mi ukazali gostoprimstvo odveli su me u seoce Ilijen, sto pedeset kilometara od Melburna, u pravoslavni manastir Sveti Sava. U nepojamnoj daljini i tuđini i bogu iza nogu – najsnažniji utisak, koji u meni odzvanja i dan danas, doživeo sam kada sam kročio na skromno manastirsko groblje na blagom uzvišenju crkvenog imanja.

Zatečen i zbunjen – blenuo sam u nadgrobni spomenik na kojem su uklesane samo dve reči: „Oj, Moravo”. I ništa više. Ime reke koje je sinonim nacionalnog identiteta, trajanja i opstanka srpskog naroda, božijem rabu koji je svoje kosti ostavio predaleko od svoje otadžbine bilo je važnije od natpisa – ko tu počiva i kako mu je ime. 

Nedavno, nekoliko dana posle obilnih monsunskih kiša koje su ponovo potopile Srbiju, vođen poslovnim obavezama vozio sam dolinom Zapadne Morave od Čačka do svog zavičaja. Dok držim volan i prolazim kolovozom koji moj automobil zna napamet, slušam vesti na radiju. O bujičnim poplavama i izlivanju reka, o nedaćama ljudi koji se bude i ležu sa Moravom u pogledu – čija su imanja, polja, livade, bašte i kuće uz vodotok opevane i voljene reke. Koja je život i radost – ali i bol, i čemer. Pričuva mi se – uz huk automobila kao da čujem setno pojanje nalik na vapaj i nemoć. Da li to neko peva čuvenu pesmu o Jovanu kojem je Morava poplavila dvore? Za koga niko ne zna gde, kada i na slivu koje Morave je živeo. Zapadne, Južne ili Velike. Uz koju su se u vapaju rasejanja, u žudnji i nostalgiji za rodnom grudom – izlili potoci suza onih koji su u potrazi za srećom i hlebom zauvek napustili kućne pragove, groblja svojih predaka i livade na kojima su prohodali. 

Prolazim niziju koja je duboko ispod puta i vidim ogromno vodeno prostranstvo iznad kojeg kataklizmično vire krovovi potopljenih kuća. Kočim koliko je to moguće bezbedno da bih bolje spoznao ono što mi upada u očni vid. Ispod poplavljenih toplih leja sa belim pocepanim folijama koje je plahovita reka smakla sa metalnih konstrukcija vidim polomljene stabljike rasada paradajza, i ko zna još čega. I veliku tablu od pleksiglasa poput sklepanog bilborda, na kojem je crvenom farbom, pisanim slovima napisano: „Oj, Moravo”. Baš kao na onom grobljancetu u dalekoj Australiji. 

Sećam se, pre nekoliko godina imao sam prilike vozeći se vozom od Frankfurta do Bona – da vidim kako je sređen i infrastrukturno kultivisan vodotok reke Rajne. Sve je kao u raju. Bez obzira na to što bi svako dete kamenom moglo da dobaci s jedne obale na drugu, u svakom momentu na reci je ili barža, ili teretni brod, ili luksuzni rečni kruzer sa turistima načičkanim na palubama… Sve vrvi od života i sklada. Reku koja im je kao dar data od Boga ukrotili su ali joj nisu uzeli život. Naprotiv. 

A mi? A naša Morava? Ako je plavila od kada je sveta i veka – zašto plavi danas? U dvadeset i prvom? Šta smo učinili da je umirimo, pripitomimo i ukrotimo? Da li je reč samo o novcu – ili je moguće da je reč o nemaru, aljkavosti, primitivizmu i nebrizi? Možda još o nečemu? Možda i o lopovluku, o muvanju, krađi državnih para, korupciji i pljački? Zašto Morava i mnoge druge srpske reke, rečice i potoci svake godine probijaju uvek na istom mestu – u imanja, bašte i domazluke? I nikom ništa... 

O čemu je tu reč? Može li se kamen na kamen, svake godine po malo, planski, onoliko koliko imamo i možemo – trajno i konačno oposliti i uraditi po nešto? Metar po metar bedema, zapreke, uređene obale i vodotoka – vajda bi bilo. Da sledeće godine ne probije opet i ponovo tu. Zašto uvek – Krupanj, Lučani, Požega, Trstenik…? Dokle više? Nismo Nemci, ali, ipak, kad se mora, nađe se neki dinar. Svake godine, svakog proleća – u iznudici i humanitarnoj katastrofi potroši se onoliko koliko se mora. I koliko se nađe…

A kad se sabere – to su silni milioni. 

Bačeni – i nikom ništa. 

*Glumac, scenarista i reditelj