Zločin se isplati

„Samo vi ratujte, vi, smrtnici glupi, pustošite samo polja i gradove, skrnavite crkve i grobove, zlostavljajte pobeđene, platićete sve to.” I posle više od 2.400 godina završne reči Euripidove tragedije podjednako moćno odzvanjaju i opominju u današnjem svetu u kom se „veliko zlo”, o kom govori glavna junakinja trojanska kraljica Hekuba, u istoj, verovatno i većoj meri nego u vremenu o kom govori.

Bradićeva adaptacija Euripidovih „Trojanki”, rađena prema ranijoj Sartrovoj u prevodu Danila Kiša, kao jednu od svojih vrednosti svakako ima upravo u višeslojnoj korelativnosti sa savremenim svetom i razumljivosti današnjem gledaocu. Reditelj je uspeo da antičku tragediju, koja je u suštini hermetična, zgusnutog i referentnog teksta teškog za šire razumevanje, aktuelizuje u toj meri da se njen sadržaj može odnositi na događaje u Siriji, Avganistanu, Iraku, naravno i Bosni ili Kosovu, gde je njegova postavka i premijerno izvedena u Domu kulture u Gračanici.

Ova „svevremenost” istaknuta je i izgledom scene, radnja se dešava u prostoru koji dočarava izbeglička kontejner naselja, savremenim kostimima koje je kreirala Marina Medenica i sugestivnom muzikom Zorana Erića kao i tretmanom muzičkih numera i scenskim pokretom za koji se pobrinula Vera Obradović.

Priča o tragediji Troje koja je u Bradićevoj adaptaciji usled značajnih intervencija nazvana „Žene iz Troje” koju su izvrsno odigrali glumci Narodnog pozorišta u Prištini i Pozorišta Timočke krajine „Zoran Radmilović” u čijoj je koprodukciji nastala, postala je na taj način univerzalna priča o posledicama nepotrebnih ratova, uludo prolivene krvi, urušavanju i nestajanju pojedinih kultura, tragičnoj sudbini poraženih i osionosti pobednika koji ne razumeju da svojim nehumanim postupcima i sami postaju žrtve, a pre svega opšta optužba protiv neljudskosti.

Naravno da onda u svemu ovome mi, na žalost, zahvaljujući našoj neposrednoj prošlosti i savremenosti, možemo prepoznati mnogo toga što nas se u većoj ili manjoj meri lično dotiče. Posebno u sredini gde je premijerno izvedena, ali sasvim sigurno i svuda drugde.

Posebno vredi istaći odličnu glumu Ivane Kovačević koja igra glavnu junakinju, kraljicu Hekubu, ali i druge protagoniste, Anu Bretšnajder, Milenu Jakšić i Isidoru Građanin, uverljive grčke vojnike koji više deluju kao savremeni bezosećajni administrativni radnici u izvođenju Igora Damnjanovića, Nebojše Đorđevića i Miloša Tanaskovića.

Izdvaja se estetskim tretmanom na sceni, njihovom glumom i igrom, i funkcija izvanrednih horistkinja Viktorije Arsić, Irene Stanković, Jelene Orlović, Tamare Tomanović i Katarine Jeličić. Krik Euripidovih reči „zločin se isplati”, koje iz njih bolno izlaze, opominjuće je odjeknuo na sceni u Gračanici.

Retko kada se u pozorištu desi da se iz složenog i uvek neizvesnog i riskantnog procesa kreiranja jedne predstave prebaci prag zanata i profesionalnog umeća i dosegne umetnički značajan nivo. Deluje kao da se to „malo čudo” dogodilo u ovoj Bradićevoj postavci, što će uskoro imati priliku da vidi publika na više letnjih festivala, u Viminacijumu, Čortanovcima, Smederevu, Nišu i Romulijani.