Klaus: Moram da se stidim

Specijalno za „Politiku“
Prag, 24. maja – Demonstrativni poziv češkog predsednika Vaclava Klausa srpskom ambasadoru Vladimiru Verešu, koga je sinoć primio, pred protestni odlazak u Beograd na konsultacije, bio je bez sumnje događaj dana u Češkoj. Nacionalna televizija je tom informacijom sa slikom sinoć započela glavnu informativno-političku emisiju, fotografije i izveštaji sa susreta su danas na naslovnim stranama nacionalnih dnevnika.

Klaus je to učinio u znak dubokog neslaganja sa odlukom vlade da prizna Kosovo. Tako nešto izlazi iz okvira svih diplomatskih konvencija, a još više je potcrtano time što je ambasadora Vereša primio u somotskom sakou i narandžastoj košulji bez kravate. „Pravo” beleži da je susret započeo rečenicom Klausa (na engleskom) „Drago mi je što vas opet vidim ovde”. Odgovor Vereša je usledio na češkom: „Čast mi je pane prezidente”. Ovo je trebalo navesti i zbog toga što je još ne tako davno (1994-2001) ambasador iz Beograda ovde bio poznat kao jedini ambasador neke slovenske zemlje koji ne govori češki.   

Posle susreta na Hradčanima sa ambasadorom Srbije nije izdato nikakvo diplomatsko saopštenje, niti se to moglo očekivati, ali je sasvim jasno da je Klaus preuzeo ulogu da se na neki način izvini Srbiji i Srbima i pokuša da popravi štetu koja je sigurno učinjena tradicionalno prijateljskim i bliskim odnosima. Rekao je čak i da se stidi zbog te odluke i to priznao u belešci koju je pod naslovom „Kako sam se stideo” objavio danas najtiražniji ovdašnji list „Mlada fronta-dnes”. U pomenutoj belešci Klaus je napisao: „Da se sa priznanjem Kosova od strane Češke Republike ne mogu pomiriti dovoljno je poznato. Ipak su me veoma uznemirile reči pana ambasadora Vereša koji mi je rekao da Srbi nisu lično uzimali kada su Kosovo priznavale takve zemlje kao što su Holandija, Finska ili Nemačka, ali ih je korak češke vlade pogodio. Isto tako je mene pogodilo kada mi je on u razgovoru pripomenuo nekoliko značajnih momenata iz istorije naših dveju zemalja. Na primer to da je

– tokom Prvog svetskog rata T. G. Masarik putovao po svetu (i osnivao samostalnu Čehoslovačku) sa srpskim pasošem jer mu je Austro-Ugarska oduzela pasoš;

– tokom Drugog svetskog rata dedu pana ambasadora Vereša uhapsio Gestapo zato što je bio masarikovac i benešovac;

– otac pana ambasadora posle rata studirao u Pragu i bio proteran 1948. iz naše zemlje od strane naših vlasti jer nije hteo da se odrekne svog predsednika Tita u korist Staljina;

– u avgustu 1968. Jugoslavija kao jedina zemlja proglasila mobilizaciju posle upada vojske Varšavskog pakta u našu zemlju. A sada pan ambasador u nedelju ujutro odlazi u Srbiju jer se od svih svojih prijatelja napuštena Srbija ne može pomiriti s korakom naše vlade.

Mislio sam da brzim pozivom srpskom ambasadoru pred njegov neželjeni odlazak dam makar mali signal ljudima kod nas i u Srbiji da se u odnosu Čeha prema Srbima ništa ne menja. Bilo mi je drago kada mi je rekao da sam jedini predsednik koji je nešto tako uradio. Nisam, ipak, ni slutio da ću toliko morati da se stidim”.