Od diplomca do kung-fu pande

61. KANSKI FESTIVAL

Od našeg specijalnog izveštača
Kan – Ne tako davno, holivudska zvezda Dastin Hofman (1937) izjavio je da je za očuvanje mira u svetu najbolje posegnuti za primerom pasa koji, „kada omirišu jedni drugima zadnjice, dobiju tačan podatak, odustaju od tuče i postaju pacifisti”. Ovih dana na Kanskom festivalu, na kojem se predstavio kao master Šifu, vrhunski učitelj kung-fua u crtanom filmu „Kung-fu panda”, opet je na videlo izbila njegova duhovitost i spremnost na šalu i provokaciju, zbog čega ga mnogi u svetu vole.

Dastin Hofman, jedan od najboljih glumaca svog vremena, zvezda klasika kakvi su „Diplomac”, „Maratonac”, „Ponoćni kauboj”, „Mali veliki čovek”, „Psi od slame”, „Svi predsednikovi ljudi”, „Letir”, dobitnik Oskara za uloge u filmovima „Kramer protiv Kramera” i „Kišni čovek”, veliki prijateljDžina Hekmana i Roberta Divala, poslednjih godina nema tako značajne uloge, ali ga to mnogo ne brine. „Uvek mogu da počnem da se bavim režijom kao Klint Istvud i mnoge druge moje kolege, i to ću jednom sigurno učiniti“, kaže i okreće razgovor na temu filma zbog kojeg sada „ i vaši zemljaci treba da izdvoje novac od teško zarađene plate i da ga potroše u bioskopu za avanturu kung-fu pande”.

„Uvek mogu da počnem da se bavim režijom kao Klint Istvud i mnoge druge moje kolege, i to ću jednom sigurno učiniti”, kaže Dastin Hofman i okreće razgovor na temu filma zbog koga sada „i vaši zemljaci treba da izdvoje novac od teško zarađene plate i da ga potroše u bioskopu za avanturu kung-fu pande”.

Razgovor upriličen u Hotelu „Karlton”, zahvaljujući beogradskoj kući „Taramaunt film” koja je ovaj duhoviti i poučni „crtać” obezbedila za prikazivanje u Srbiji, uverio nas je u sve moguće razloge četiridecenijskog glumačkog trajanja (više od 150 uloga u filmu i pozorištu) uz ulogu uspešnog i odgovornog čoveka, vernog supruga već 37 godina i oca šestoro dece...

Da ste mogli da birate, kojoj biste životinji podarili glas?

Da li vi to dovodite u pitanje moju seksualnost? Šta biste hteli, da budem zmija kao Lusi Liu? Ne znam šta je ljudima pa me stalno za to pitaju. Ja sam u ovom filmu retka vrsta – kineska crvena panda – i nisam kriv za tu grešku prirode.

Glumiti životinju i inače nije baš jednostavno, a Vi ste sada nepoznatoj životinji glasovnom glumom podarili i tok svesti, podsvest, karakter, ponašanje?

Snašao sam se tako što sam pronašao da je moja podsvest i inače podsvest rakuna. Kada sam prvi put video crtež modifikovanog lika master Šifua odmah sam pomislio na rakuna, u krajnjem slučaju glodara. Kakva greška! U svakom slučaju, drago mi je što je animirani film postao tako sofisticiran i što je gledljiv i poučan i za decu i za odrasle. Nekada, u vreme Endija Vorhola i njegovih animacija, to je nazivano pop-artom i nije shvaćeno ozbiljno. Sada je to ozbiljna samostalna umetnička forma.

Publika Vas poznaje kao autsajdera u filmovima poput „Diplomca”, „Ponoćnog kauboja”, „Smrt trgovačkog putnika”..., a u animiranom filmu ste u veoma komičnoj ulozi?

Uvek sam smatrao da treba da budem gubitnik u svojim filmovima a gubitništvo se najlakše servira komedijom. „Diplomac” je zapravo bio komedija, „Kišni čovek” ne bi bio to što jeste bez komičnih elemenata, postoji sjajan humor u „Ponoćnom kauboju”. Dakle, pre biste me mogli pitati zašto stalno igram antiheroje i antisocijalne likove, pa bih odgovorio da smatram da smo svi mi u osnovi nesocijalizovani. Niko od nas nije normalan, prirodan, običan, čak ni oni koji tvrde da jesu. To je samo izgovor.

„Kung-fu panda” je pomalo i film o tome, a i poigrava se na temu superheroja koji vladaju holivudskom filmskom industrijom?

Vladaju i našim životom. Celokupna ta ideja o superherojima koji su sada u modi mora da dolazi iz nedostataka koje osećamo u sebi pa imamo potrebu za stvaranjem i gledanjem idola na velikom platnu. A ovaj film se poigrava i nudi junaka kakav je Džek Blek kao panda, koji je običan tip s viškom težine, lenj, prava antiteza superheroju u smislu načina na koji se sugeriše da svako od nas ima superheroja u sebi. Samo ga treba motivisati i ohrabriti da se povremeno pojavi u javnosti.

Smatrate da je to dobra poruka deci koja će ovaj „crtać” ipak najviše gledati?

Smatram da jeste, jer od prvog trenutka kada dotaknemo školu sve ono što nas čini individualnim biva odmah odstranjeno. Ideja da se bude izvan propisanih normi biće ismejana i izvrgnuta ruglu i to je jedan od bizarnijih preokreta u čudu od života. Nikada do kraja ne možeš biti ono što jesi, tvoja unikatnost je bila i biće samo tvoja. A nespretni, debeli panda Po je je izašao kao pobednik, baš zato što je takav kakav jeste, unikatan, neuklopljen u norme.

Vaš master Šifu, vrhunski učitelj kung-fua, upravo je taj lik koji postavlja norme?

Da, ali ima i svest o tome da norme ne treba uvek slepo slediti.

Da li je sve što ste svi vi u filmu izgovorili i način na koji ste glasovno glumili bilo unapred određeno?

Nije. Mark Ozborn i Džon Stivenson su nam dali početnu ideju i nekoliko važnih smernica. Ništa nije bilo zacementirano pa smo mogli svi da se suočimo i razgovaramo o karakterima likova koji su nam namenjeni.

Takva vrsta razgovora još Vam je zanimljiva, korisna?

Taj deo posla sve više volim i sve manje razumem glumce koji kažu da im je dosadno u životu. Valjda zbog godina koje imam sada posedujem i svest o tome da je svako od nas bio drugačiji kada je bio dete, pa potom nesrećni pubertetlija, pa zreo čovek sposoban da prihvati svaku vrstu odgovornosti, a onda i prezreo čovek koji još jedino može da očekuje prolazak kroz onaj svetlosni tunel. Kada radiš, posvećuješ važan deo sebe poslu. Ponekad se dogodi da ne možeš da artikulišeš osobu čiji lik treba da razviješ, ali pretpostavljam da je to slučaj sa svakim kreativcem, sa slikarima, piscima...

Gluma jeste kreacija, ali je mnogi doživljavaju kao posao?

Mnogi od nas su se u početku molili da dobiju nekoliko „poslova” godišnje i tragično je što čak devedeset odsto glumaca zapravo ne radi, ili radi retko. Još me zbunjuju oni koji, kada postanu zvezde, sve te molitve brzo zaborave.

Smeta li Vam kada Vas upoređuju sa Al Paćinom?

Ha! Posle jedne premijere „Kramera protiv Kramera”, prišao mi je neki fini čovek s molbom da kratko popričamo jer nikada pre nije video glumca uživo. Pristao sam iako sam žurio jer je delovao kao iskrena, dobroćudna osoba. Onda me je „u poverenju pitao da li mi je kao glumcu miliji ’Kum’ ili ’Pasje popodne’” I šta sam mogao da mu kažem a da ga ne razočaram, te sam hitro ispalio: „Kum”, a on meni u poverenju: „I meni isto, znao sam!”

Kada se danas setite „Diplomca” koji ste snimili pre 41 godinu, šta pomislite, da je prošlo mnogo vremena?

Bože, prošlo je isuviše mnogo vremena, ali ja imam osećaj kao da je bilo juče. To je jedan od obešenjačkih aspekata boga koji misli da je zabavno i smešno što smo ovde gde jesmo, limitirani količinom vremena.

Danas izgledate mlađi nego što ste izgledali u filmu „Leptir”?

O hvala, ali ako me zapravo pitate da li sam se prepustio onome što je od plastične hirurgije postalo „samo mala intervencija”, pa kozmetička hirurgija, moram da vas razočaram. Ništa od toga! Imam ženu koja smatra da ja „divno starim i stareći se prolepšavam”. Ona mi svakoga dana već godinama ponavlja da izgledam sve lepše.

Igrali ste u toliko značajnih filmova od kojih su mnogi već postali klasici, mnogima ste uzor, ali ko je Vama bio uzor?

Da li će zvučati pretenciozno ukoliko kažem Marlon Brando. Oduvek sam želeo da sretnem Branda, svaki glumac moje generacije je želeo to isto, a samo malom broju njih je pošlo za rukom da mu budu partneri. Nisam imao tu sreću, samo sam jednom s njim pričao telefonom nekih pola sata i sećam se da je u jednom trenutku rekao: „Ne mogu j....o da verujem da ću napuniti osamdeset godina!” I zaista nije to muka samo glumaca, već svih velikih i plodnih ljudi. Uskoro ću sresti jednog takvog, upoznaću Gabrijela Garsiju Markesa i to je stvarno nešto.

Volite Markesova dela?

Pročitao sam sve njegove knjige i konačno ću ga sresti. Veoma poštujem njegove misli.

A Vaša saradnja sa ser Lorensom Olivijeom u „Maratoncu”?

O Bože, kako je on bio divan, pristupačan, duhovit. Na moje iznenađenje, postali smo veliki prijatelji, možda i zato što je on bio siromašno dete. Voleo je masne viceve i da bude nestašan. Izuzetan čovek! Kada smo radili zajedno već je, nažalost, bio u lošem fizičkom stanju, nije mogao da zapamti četiri dijaloške linije zaredom, a bio je to čovek koji je igrao u tri najznačajnije šekspirovske role i sve to imao u malom prstu. Provodili smo mnogo vremena pričajući o Šekspiru, on je znao sve o istorijskom periodu u kojem su nastajali komadi o kojima smo razgovarali, znao svako tumačenje dela. On je bio akademski tip i da nije bio glumac sigurno bi bio profesor univerziteta. U njegovom društvu stalno se pomalo osećaš i intelektualno inferiornim. Posetio sam ga jednom prilikom u Londonu, pozvao me je u pozorište gde je igrao. Pored njega je prolazila gomila ljudi trčeći da zauzme mesta, ne obraćajući pažnju na starca s naočarima. Pomislio sam tada: „Ako budem imao dovoljno sreće da igram toliko dugo, ovo će se i meni desiti. Ako budem imao sreće...”

U Kanu su svi pokazali koliko Vas poštuju i vole, ovde ste prvi put boravili s filmom „Leni”?

I to je jedna od veselih uspomena, jer je taj film stalno izazivao probleme i veliku sumnju kako će ga prihvatiti publika van Amerike koja nije znala mnogo toga o kontroverznom komičaru Leniju Brusu. Uz to, Lenijeva poštapalica „schmuck”, što na jidišu bukvalno znači bodlja, u Kanu su preveli kao penis, tako da je publika čitala titlovane rečenice tipa: „Ovaj penis je upravo rekao onom drugom penisu...” i tako redom. To je bila 1975. godina i možete li da zamislite taj šok publike. Srećom, „Leni” nije bio prikazan u glavnom programu već u „15 dana autora”, zajedno s drugim filmovima koji su tada smatrani subverzivnim, s tim što su mnogi „Lenija” smatrali porno filmom! Zamislite, nikada ga nisam gledao.

Ima li za Vas još izazova, uloga koje biste poželeli a niste ih dobili?

Ima, ali za mnoge od njih čujem tek kada se film pojavi u bioskopima. Kada pitam svog agenta zašto nisam dobio taj scenario na čitanje, on odgovori: „Pa, procenio sam da ti se to ne bi dopalo”, ili kaže: „Smatrao sam da to za tebe ne bi bilo dobro”. Sreća moja što imam nekog ko u moje ime „misli”. Ali, to su samo neke od blagodeti holivudskih zvezda i sistema koji ti ne ostavlja mnogo slobode da sam misliš. Naravno, moj agent nikada nije kriv ako film u kome ja igram „propadne” u bioskopima, tačnije – ne zaradi željenu sumu novca.