Čim se Srbin oporavi on peva i igra

„Mi smo pevali kad je bilo najteže. Pevali smo kad su nas francuske lađe prebacivale iz Albanije na Krf, a bili smo živi leševi. Francuski mornari i oficiri plakali su slušajući nas i govorili: ’Kakav divan narod!’ Pevali smo kad smo umirali na ostrvu Vidu, pevali smo kad smo ginuli na Solunskom frontu. Kad bismo u rovovima zapevali, Bugari bi prestajali da pucaju. Zato smo mi narod koji nikad ne može da propadne.”

Ovako je o najtežim danima Velikog rata i nepokolebljivosti srpskih ratnika svedočila heroina Milunka Savić, „srpska Jovanka Orleanka”, kako su je zvali Francuzi. Te njene reči zabeležene su u knjizi „Hodočašće na Krf” autora Ljubomira Saramandića, kustosa Srpske kuće na Krfu i književnika. Ovo delo puno je upečatljivih priča o golgoti srpske vojske u povlačenju preko Albanije, kao i o oporavku preživelih na grčkom ostrvu.

Pominje Saramandić pevanje u tom vremenu stradanja, pesmu koja je Srbe i u Velikom ratu održala. Piše o čudesnoj isceliteljskoj moći muzike tokom oporavka na Krfu 1916. godine. Posebno izdvaja onu koju i danas rado pevamo:

„Jedna melodija se sa prvim toplim danima mogla čuti sa svih strana. Bili su to zvuci pesme ’Tamo daleko’, najpopularnije pesme u srpskoj istoriji. Pevala se u kafanama, logorima, bolnicama, na brodu ’Srbija’. Jednako kao Srbi prihvatali su je i Grci, Francuzi, Englezi, Italijani, Marokanci, Senegalci. Oni koji nisu razumevali reči slutili su da se iza te melodije može kriti samo žal za napuštenom otadžbinom, porodicom, ognjištem. Zato su je prepevali na svoje jezike. Englezi su je pevali kao ’Far away over there’, Francuzi kao ’Au loin, au loin sur Corfu’...”

O privlačnosti te pesme, prema navodima Ljubomira Saramandića, pisala je i engleska lekarka Izabel Haton: „Čim se Srbin oporavi, on peva i igra. To je bilo u njegovoj prirodi, sastavni deo njegovog života, kao što je prirodna stvar obrađivati zemlju. Njihova omiljena pesma bila je ’Tamo daleko’. Pesma govori kako su napustili kuću i zemlju, izražava čežnju za kućom. Neke od nas žena pevale smo je zajedno sa vojnicima i kroz pesmu s mnogobrojnim stihovima zavolele taj lepi jezik.”

Kad je organizovan život na Krfu i formirana srpska država u izgnanstvu sa institucijama, ni muzika nije zaboravljena. U svom sastavu srpska vojska imala je orkestre s dirigentima i kompozitorima, podseća knjiga „Hodočašće na Krf”: „Priređivani su koncerti klasične muzike. Kapelnik Kraljeve garde na Krfu Stanislav Binički, uz veliku pomoć Krfljana, ponovo je snabdeo članove orkestra instrumentima od kojih su se ranije morali rastati prilikom povlačenja.”

Uz pesmu, bila je neizbežna i igra. Igrali su mačvansko, kolubarsko i druga narodna kola, nazvana po imenima zavičaja. Posebno je po stamenosti i čvrstini u sećanju ostalo „kaplarsko kolo”, koje su igrali kaplari. U srpska kola na Krfu rado su se hvatali i stranci.

„U Hlomu je formiran klub srpskih oficira u kući Jorgosa Makratisa. Domaćinima se najviše svidela pesma ’Imam ženu mnogo lepu’. Stihovi te i drugih srpskih pesama dugo posle rata pevali su se na Krfu. Krfljani su Srbe zapamtili kao narod koji peva”, piše Saramandić, pa izdvaja neizmernu snagu srpske himne „Bože pravde” i s njom u vezi citira sećanje Sretena Dinića, ratnika koji se oporavljao na ostrvu Vido:

„Dolaze komisije i pregledaju nas: ko je za komandu, a ko da ostane, da boluje... A francuska muzika svira srpsku himnu i ’Marseljezu’, uveseljava nas. Ah, posle toliko patnji i izgubljenih nada za otadžbinu, glas srpske himne izgledaše nam kao majka koju smo juče sahranili, a ona se pomalja odnekud i osmejkuje: ’Evo me, živa sam!’ Činovnici neki sede kraj svojih denjkova i čekaju regrutnu komisiju; čuše srpsku himnu i zaridaše kao mala deca...”