Investicioni ciklus i još ponešto

„Izvoz porastao za 8,3 odsto.” Ovako saopštena vest baš lepo zvuči i ostaje u sećanju većini, a to je, verovatno, i cilj takvog naslova. Retko ko čita šta dalje piše. A piše crno da ne može crnje. Izvoz je za pet ovogodišnjih meseci u odnosu na isti period prošle godine, povećan za 8,3 odsto, a uvoz za 10,8 odsto. Dalje sledi da je petomesečni deficit u robnoj razmeni sa inostranstvom povećan za 18,8 odsto i dostigao 2,5 milijardi evra, a pokrivenost uvoza izvozom pala sa 75,6 na 73,9 odsto. Ako bi deficit i do kraja godine rastao istim tempom, što je verovatno, jer se negativni trend ustalio, bio bi veći od prošlogodišnjeg (5,6 milijardi evra) za još jednu milijardu evra. Loše, mnogo loše.

E, nije loše, govore zvaničnici, jer sledi druga lepa vest. „U 2018. godini 3,5 milijardi evra stranih investicija.” Stvarno značajna suma, skoro neverovatna. Kad se takvom deviznom prilivu po osnovu stranih investicija doda i više od tri milijarde evra doznaka iz inostranstva od „gastarbajtera”, premašićemo sav višak i potrebnog i nepotrebnog uvoza, pa se, verovatno, može očekivati i nova vest koja se dobro prima, da Srbija prvi put u „novijoj istoriji” ima, pored suficita u budžetu, i suficit platnog bilansa. O visokim deviznim rezervama da i ne govorimo.

Vest o stranim investicijama je dakle, lepa, a stvarnost u pogledu naših investicija, zabrinjavajuća. Od ovih 3,5 milijardi evra stranih investicija jedva je nešto manji deficit ukupnih investicija u odnosu na potrebni nivo investicija (25 odsto BDP-a) koji bi omogućio visok i održiv rast BDP-a zarad priključka ekonomski relevantnim državama. A deficitarni smo upravo u investicijama koje podižu kvalitet zaposlenosti (veće korišćenje skupljeg živog rada) i dižu izvoz, a smanjuju potrebu za uvozom. Rečju, koje uvećavaju učinak sopstvenih kapaciteta i resursa, što je i svrha investicija. Efekat visokih stranih investicija u nas je upravo suprotan. Raste zastupljenost jeftinijeg živog rada i uvozni sadržaj i investicionih i potrošnih dobara.

Treća, najnovija vest glasi: „Od kraja godine pokrećemo novi investicioni ciklus vredan od pet do deset milijardi evra, koji će trajati četiri ili pet godina”. Malo je onih koji ovu vest nisu registrovali, jer je zaista visokofrekventna, a, verovatno, još manje onih koji su pomislili koliko je neobavezna i u pogledu roka, a pogotovo vrednosti. A nije ni čudo što je tako sročena. Reč je o nameri ulaganja u javne investicije koje su u nadležnosti države. Da bi te investicije bile stvarnost i bile svrsishodne, nije dovoljno da predsednik države shvati da smo u ozbiljnom investicionom deficitu. Potrebno je da država, a ova to ne može, stvori preduslove da javne, pa i sve druge investicije imaju pred sobom cilj. Recimo, infrastrukturne investicije u poljoprivrednim područjima, inače preko potrebne, imaju smisla ako je prepoznatljivom strategijom razvoja, koje, nažalost, nemamo, predviđeno da razvoj poljoprivrede podrazumeva razvoj prehrambene industrije i seoskog turizma, da podrazumeva ukrupnjavanje poljoprivrednih gazdinstava uz adekvatnu kreditnu podršku obnove poljoprivredne mehanizacije, što, pak, zahteva socijalno zbrinjavanje ostarelih seoskih domaćinstava u zamenu za prihode koje su ostvarivala na prodatom zemljištu. U suprotnom, novi seoski putevi bi poslužili da deca iz grada i inostranstva ne uništavaju kola kad odluče da obiđu roditelje.

Najzad, javne investicije se finansiraju iz budžeta. Ili iz viška ostvarenih budžetskih prihoda nad ostalim budžetskim rashodima, ili na teret deficita budžeta, znači zaduživanjem države kod stranih i domaćih banaka i investitora u državne hartije od vrednosti. Na značajnije viškove budžetskih prihoda po osnovu značajnijeg rasta BDP-a nije realno računati sa ovakvom privredom i u strukturnom i vlasničkom smislu, pa je jedna od opcija dalje podizanje efikasnosti poreskog aparata radi identifikacije i oporezivanja dosad neoporezovanih prihoda. Ima smisla i najava ministra finansija da se rasterećuje rashodna strana budžeta zamenom skupih dolarskih zaduženja države jeftinijim, ali su za to sada šanse mnogo manje nego prethodnih godina, kada su kamate na svetskom finansijskom tržištu bile veoma niske. Sa novim zaduživanjem na ovom nivou efikasnosti i izdašnosti srpske privrede ušlo bi se u ozbiljan rizik zaduženosti. Javni dug u ovom momentu iznosi 23,745 milijardi evra, što je za svega 1,08 milijardi evra manje od maksimalnog duga s kraja 2016. godine i pored eliminisanja enormnog budžetskog deficita (2,2 milijarde evra) i ulaska u suficit budžeta. Može se reći da i na tom planu stvari stoje znatno lošije od onog što svakodnevno slušamo.

Ekonomista, Beograd

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista