Vruća leta

Pre neki dan moj dobri prijatelj i vršnjak iz Leskovca i ja čeprkamo po prošlosti, po onome što smo čuli, videli, doživeli sve do onoga trenutka kada smo morali da odrastemo. Prvo smo se setili onih leta kada se stalno vrteo refren jedne pesme iz kasnih sedamdesetih godina prošlog veka: „Skopje skopje mi skop-radioskop”.

Tako je, bar se meni činilo, pevala Rafaela Kara. U stvari ko zna šta je žena pevala u svojoj pesmi „A far l'amore comincia tu”, ali su ljudi iz emisije „Radioskop” iz te pesme napravili dobar džingl. Uz tu emisiju smo provodili duge letnje dane, onda kada su ulice prazne, kada gradska prašina i usijani asfalt ubiju svaku želju za izlazak napolje i kada smo uz obaveznu školsku lektiru krišom čitali „Alana Forda” ili „Stripoteku”. Još se dobro sećam „Radioskopa”, glasa i priloga Nenada Dukića i poezije u izvođenju Drage Jonaš, onih hitova i čekanja iz dana u dan da ih uhvatimo na pripremljenom kasetofonu gde smo prethodno kažiprstom zategli odgovarajuće mesto na kaseti. Odmah posle uvodne špice tj. muzike iz „Rata svetova”.

I onda sami po sebi naviru delovi zajedničke prošlosti koji nas i danas nasmeše: „Alo Bing, kako brat? ” Ko je čitao „Alana Forda” tačno zna kako je brat. Kažu da je „Alan Ford” bio najpopularniji kod nas, možda jer su članovi TNT grupe ličili na komšije, a možda zato jer je prevod fenomenalno prilagođen našem smislu za humor.

Sehen Sie diese Stadt? Das ist Valter”... završna špica serije „Valter brani Sarajevo”.
„Hadži-Pešićeva? Da, da”... legenda Pavle Vujisić u legendarnom „Povratku otpisanih” . Na Internetu možete naći da je ovaj film iz 1976. prvi put prikazan u tadašnjem DDR-u 1981. i dobio prosečnu ocenu 8,3 (od maksimalnih 10).

Miris bioskopa „Dom sindikata” u Leskovcu. Bioskopa više nema, niti iko zna da ponudi onako dobre semenke kao nekada najveći „leskovaćki” zvezdaš Kika Semenkar.

Jurišićev superautogol glavom protiv ili bolje rečeno za Partizan...

„Ramo”, srceparajući indijski film, zbog čije nas popodnevne TV-reprize učiteljica pod hitno šalje kući.

„Kako je biti majka?”, pitanje zaista fenomenalnog Baneta Vukašinovića upućeno jednoj novopečenoj majci.

„I toa beše se od Vasil Ringov”, tužna konstatacija makedonskog komentatora na oproštajnoj utakmici fudbalera Vardara.

Slobodna bacanja Farčića...

„Primošten, zategni konop”... u onim makljažama „Jadranskih susreta” prvi put smo videli da se komšije nešto baš i ne vole.

„Igrajte se PEZ figurama, sladite se PEZ bombonama”. Negde sam pročitao da neki sakupljači PEZ figura daju ogromne sume za onu prvu seriju figura.

„Nije mene ubilo oranje”... mislim da za sve zavodljivce i radne ljude u isto vreme to peva Marinko Rokvić. U kompjuterskoj eri sada se peva: „Nije mene ubilo oranje, već po noći moja nane dugo čatovanje”.

Veliko i malo korzo u Leskovcu. Ono prvo smo zvali poslednja šansa. Ko je znao „Azrine” stihove: „Noći su ovdje ravnodušne sjene, kada spavam zaklanjam lice”, imao je neke šanse i na poslednjoj šansi.

Šišanja u „Higijeni 1”, a kasnije zbog deobe poslovnih partnera i u „Higijeni 2”. Zajednička je i dalje bila takozvana frizura tarzanka.

Vremenske prognoze Žike Obretkovića i komentari Milke Babović u Minimaksovoj radio-emisiji „Tup-tup”. Uvek nedeljom, nikad subotom.

Nemi filmovi izjutra prvog januara i emisije Žaka Kustoa za vreme zimskog raspusta.

Prvi koncert Zdravka Čolića u Leskovcu. Milicija naredila da se sedi, a sala bila toliko puna da su neki morali da trknu kući i donesu stolice.

Moj otac ranih osamdesetih preskače prepreke na sajmištu u Leskovcu kako bi mu članovi grupe „Bijelo dugme” potpisali LP ploču „Bitanga i princeza”. Kada se vratio sa svim potpisima oduševljeno sam ga pitao kako je uspeo. „Pa pitao sam ih”, reče mi otac koji nije imao pojma ko se to potpisao. Kasnije je dobro znao o čemu se radi kada smo 1983. uzaludno pokušavali da u leskovačkim knjižarama pronađemo „Stvarno i moguće” Dobrice Ćosića.

Bane Bumbar crta portret svoje bake Elvire sa mačkom, osmeh Branka Kockice, buntovničko „Indeksovo radio pozorište”, „Univerzal” „adidas” patike u izlogu „Planike”, „mont” perjane jakne „Slovenijašporta”, prve bicikle „poni 1 ili 2”, kupovina farmerica „super rifle” u Trstu, „Zabavnikova” rubrika „Verovali ili ne”, klik-klak, loptice skočice, šta je prvo nastalo, kokoš ili jaje iz „Nevena”, „Top lista nadrealista”...

Sigurno ima mnogo takvih stvari, momenata ili izraza koji vam se do kraja života jednostavno usade u svest. Svakoj generaciji verovatno ostane nešto drugo ali pri svemu tome je najlepše što vas oni koji su sa vama to nešto delili odmah i shvate. Naročito onda kada se radi o dvosmislenosti. Ko se seća sudija Đenaro Olivijeri i Gvido Pankvaldi shvata da „Igre bez granica” kod nas i dalje traju.