Aleja ljudskih prava

Da li samim rođenjem automatski stičemo pravo na sva ljudska prava? Bez obzira na to kako i koliko se realizujemo kao ljudi. Da li su, zapravo, ljudska prava bezuslovna kategorija? Ili na njih stičemo pravo samo ako prihvatimo i određene obaveze i odgovornosti. Da li imamo pravo i na prava kojima ugrožavamo prava drugih? Postoji li, uopšte, lista jasno definisanih svih ljudskih prava? Da li je ravnopravnost – pravo da budeš kao drugi, makar onda bio – i ono što nisi? Ili je ravnopravnost – pravo da svako bude ono što jeste. Ali bez prava da nameće drugima da budu ono što je on. Imaju li mrtvi pravo na spokojan „život” posle smrti? Ili sva prava smrću gube, pa drugi mogu da ih nekažnjeno tabloidno razvlače, blate, ili koriste za ličnu promociju. Da li je sloboda – raditi šta hoćeš? Ili je sloboda uzvišena kategorija koja podrazumeva najviši stepen savesti i odgovornosti, te mnogi od onih koji su to osvestili njoj i ne hrle, već im je, fromovski rečeno, draže – bekstvo od nje?

Ne znam da li su brojni borci (i borkinje) za ljudska prava postavljali prethodna i slična pitanja i da li su, kao strateško polazište za odlučnu borbu imali argumentovane odgovore na njih, samo znam da me sve učestalije, svakodnevne priče o ljudskim pravima – zbunjuju, gotovo zamaraju. Ne samo zbog toga što se moje poimanje ljudskih prava i sloboda ne podudara baš sa aktuelnim „zvaničnim” određenjima ovih pojmova, već zato što se te novouspostavljene definicije različito operacionalizuju, različito tumače i još nedoslednije, katkad čak u vidu zloupotreba ili krajnje banalizovanih zakonskih implikacija, primenjuju u praksi. Primera je napretek, njihovo navođenje uz obrazloženja potrajalo bi. Izdvojiću zato samo jedno delikatno, ekskluzivno „pravo” o kojem se malo priča, ali se primenjuje. Selektivno.

Kada je pre nekoliko godina preminuo jedan divan, ali „običan” čovek koga sam poznavala, napisala sam tekst o njemu. Tekst je pohvaljen, ali nije objavljen, uz obrazloženje da čovek nije bio poznat. A stvarno je bio – Čovek. Oličenje jednog izumirućeg sistema vrednosti koji ga je i sagoreo u beznadežnoj borbi sa nadolazećim. Sistemom vrednosti. Bio je klasična žrtva tranzicije. Činilo mi se da je on više od „pojedinačnog slučaja”, da simbolizuje „mirnodopskog neznanog junaka” u jednom vremenu. Urednik to nije negirao, ali je njemu glavni, odlučujući kriterijum bio – da li je (ili nije) osoba na koju se tekst odnosi – poznata, javna ličnost.

In memoriam je završio u mojoj fioci. Moj poznanik – na Orlovači. Iza sebe nije ostavio dugove. Ostavio je, čak, malu ušteđevinu od koje je porodica mesto gde počiva označila skromnim nadgrobnim obeležjem. Tako se sahranjuju neznani. Makar oni bili i junaci. Heroji. Ratni ili mirnodopski. Većina ratnih heroja koji su i dobili zajednička spomen-obeležja su zaboravljeni, jer su spomenici i memorijali posvećeni borcima iz davnih ratova mahom zapušteni, ili čak uništeni. U skorijoj prošlosti i u sadašnjosti, kao što su neznani ostali brojni junaci koji su izgubili živote braneći nebo pre dve decenije, neznani će ostati i ovi mirnodopski junaci koji su pre dva dana, pre dva meseca, pre dve godine… spasili i svakodnevno spasavaju desetine ljudskih života na operacionim stolovima, iz plamena požara…

Oni se ne svrstavaju u zaslužne građane.

Da, mislim na Aleju zaslužnih građana. Neka mi niko ne zameri, prema većini onih koji tamo počivaju zaista imam duboko poštovanje. Pitanje je – ne zašto oni, već – da li je trebalo i mnogi drugi? Ili – ima li uopšte smisla, razloga i opravdanja za postojanje jedne takve Aleje? Da joj je bar drugačiji naziv. Zaslužan nije sinonim za poznat, istaknut, slavan. Kao što anonimnost ne isključuje nečije zasluge. Zapitanost o samom smislu postojanja Aleje zaslužnih građana možda deluje neosnovano i donekle se može opovrgnuti navođenjem sličnih primera iz sveta. Ali, ovakvo razmišljanje nije sasvim neutemeljeno, bazira se na dva razloga. Jedan je praktične prirode – teško da će i u bliskoj budućnosti u njoj biti dovoljno mesta za sve zaslužne i „zaslužne”. Drugi razlog je teorijski – teško da se mogu (sve i da se hoće) odrediti sasvim objektivni i pravedni kriterijumi za to kome je sve tamo zaista mesto.

Nečiji istinski značaj i vrednost, nečija veličina, neće se ni umanjiti ni povećati u zavisnosti od mesta gde se pohrane njegovi fizički posmrtni ostaci. Smrt je nešto što nas najdoslednije, bez izuzetka, čini stvarno ravnopravnim. Naše je samo da to ne narušavamo raznim oblicima posthumne diskriminacije.

*Psiholog