Trščani temelji Fort Noksa

S njemu svojstvenim smislom za humor, ne bi bilo iznenađenje da je još aktuelni predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker bio taj koji je, umesto što je nešto slično učinio dalaj lama kad su ga pitali šta misli o ideji da ga jednom nasledi neka žena, rekao da je u redu to što će ga zameniti Ursula fon der Lajen jer, kad je već žensko, ipak je zgodnija od njega.

Junkera je od još jedne neukusne šale valjda sprečio samo evropski standard političke korektnosti, za koji se cinično pretpostavilo da je dovoljan da spere i sve muljanje u nominovanju Fon der Lajenove i ostalih kandidata za najviše funkcije u Evropskoj uniji, pa je ishod te zakulisne trgovine, koji je slučajno pao na imena dve žene i dva muškarca, predstavljen kao pobeda za rodnu ravnopravnost. Da je tako bilo planirano od početka, možda bi se neko i prevario da poveruje kako nije sve ovisilo o interesima koji su i dalje preči od ženskih prava. Ovako, ta opaska pre zvuči kao izrugivanje koje se graniči s latentnom mržnjom prema ženama, naročito kad se u obzir uzmu sumnjive akademske i menadžerske kompetencije Fon der Lajenove. Ako ćemo se već neslano šaliti, moglo bi se reći da bi uspon na čelo EU osobe za koju važi da je upropastila nemačku vojsku valjda više imao odgovarati Rusiji i Vladimiru Putinu, pa i Donaldu Trampu, nego Angeli Merkel.

Nezašećerene šale: O žalosnom stanju ženskih prava u svetu ponajviše svedoči vest da u zapadnom delu Indije, gde je skoncentrisana industrija uzgoja šećerne trske, hiljade mladih žena iz raznih krajeva te zemlje, koje tu dolaze kao radnice na šestomesečnu žetvu, daju da im se iseče materica kako bi mogle obaviti više posla neometane menstruacijom i infekcijama kakve ih lako snalaze u tamošnjim nehigijenskim uslovima. U protivnom, preti im da dobiju otkaz i budu zamenjene nekim još očajnijim da dođe do bilo kakvog posla i makar najmanje plate. Eto još jedne politički nekorektne, u rodnim pogledima zastarele šale: kaže se da današnje korporacijsko roblje rad često lišava muškosti u figurativnom značenju, dok je u Indiji na delu i doslovno oduzimanje ženstvenosti, pod uslovom da se ona konzervativno definiše jedino sposobnošću rađanja.

Indija nije izolovana autokratija, u kakvoj se građani i nemaju čemu nadati sem da eventualno izbegnu skapavanje u tamnici, nego najmnogoljudnija demokratija na svetu, kojoj se predviđa da će po broju stanovnika za nekoliko godina preteći i Kinu, gde su uslovi rada takođe nezavidni. U te dve države već živi jedva nešto manje od 40 odsto stanovništva sveta a obe su sile u usponu koje će diktirati trendove za ostatak planete, čiji se čak i politički najprogresivniji delovi survavaju u savremeni pandan fabrika iz 19. veka po tome kako tretiraju radnu snagu. Parafrazom jedne, za promenu, duhovite dosetke Prljavog Harija, tu šefovi podjednako mrze sve koji za njih rade, i muškarce i žene, mada žene naročito.

Boris, idealni premijer Luksemburga: Zvučaće kao još jedna loša šala, ali evo predloga: zamislite da postoji mastodontska zgrada u koju možete naručiti da vam donesu sve što hoćete da pojedete i popijete i da vam s cene tih namirnica skinu PDV i ostale takse. Ili, možda i bolje, da se odvoji jedan saobraćajni koridor po kojem možete voziti automobil s gorivom takođe oslobođenim svih državnih nameta i još da niko na tom koridoru ne proverava da li ste kola nabavili legalno niti da vam odreže kaznu ako prekoračite brzinu.

Nešto slično i postoji, ali za one koji spadaju u višu poresku klasu, što podrazumeva da porez i ne moraju uvek da plaćaju. U članicama EU su vlade odredile 82 zone u koje možete dopremiti luksuznu robu, od umetnina do zlata, pa i instalirati proizvodni pogon, i na sve što tu skladištite i odatle prodate da ne platite ni evrocent ikakvih carina i poreza. U celom svetu je takvih poreskih rajeva za najimućniju klijentelu oko 3.500, piše „Gardijan”, osvrćući se i na sumnje da barem neke od ovih zona služe i za pranje novca.

Jedna od takvih „slobodnih luka”, kako ih nazivaju, ona u Luksemburgu, veličine je tri fudbalska terena, oklopljena kao Fort Noks zbog dragocenosti koje se u njoj čuvaju, s privatnim aerodromom dizajniranim za oklopljena vozila. Junker, koji se, pre nego što je postao predsednik Evropske komisije, upinjao da blokira evropske zakone protiv utaje poreza u svom rodnom Luksemburgu, gde je bio premijer, makar se u toj jednoj stvari slaže sa Borisom Džonsonom, kojem se „slobodne luke” dopadaju toliko da najavljuje kako će ih u postbregzitovskoj Britaniji otvoriti još šest. Bregzit jeste osmišljen tako da ostrvski biznis rastereti od skupih standarda EU za zaštitu potrošača. Ali, kao što indijska polja šećerne trske nisu besrajno udaljena od briselske kancelarije u koju će verovatno sesti Fon der Lajenova, želja da se pomogne bogatašima spaja u ponečemu i pristalice i protivnike bregzita, i Ostrvo na izlasku iz EU i Kontinent.

Grčka pitalica: Grčka se vlada pod Aleksisom Ciprasom trsila kako će spartakovski uzdići svoju naciju iz dužničkog ropstva i povesti revoluciju ekonomskog i političkog poretka Evrope. Kapitulirala je i ekonomski suverenitet stavila pod tutorstvo poverilaca. Nije to najgora stvar koja se mogla desiti državi svikloj na preterano trošenje i falsifikovanje svog finansijskog stanja kako bi nastavila da se još više rasipa. Možda je, zapravo, to bilo bolje po Grčku nego po ostatak Evrope, koja je predajom Ciprasa ostala uskraćenom za preobražaj sadašnjih ekonomskih postavki, koje još nisu razrešile kojom to alternativom, ako već ne grčkom, da se nakon krize potpuno oporave niži i srednji slojevi. Cipras će na današnjim izborima, sve su prilike, predati i vlast, ali grčka pitalica neće prestati da nas progoni.