Realnost i predstava

Nedavno su moji studenti završili malo školsko (pilot) istraživanje u kojem su ispitanici (uzrast oko 15 godina) rekli da veruju kako je život influensera (uticajnih ljudi sa društvenih mreža) u realnosti zaista tako sjajan i glamurozan kako na društvenim mrežama i izgleda. Nedostatak kritičke distance prema onome što se „servira” u vidu slika na internetu me je, moram priznati, ipak iznenadio (očekivala sam takve odgovore, ali u ipak nešto relativnijoj formi). Čitajući odgovore mladih ispitanika, zapitala sam se da li je važnije ono što se stvarno događa sa nama, oko nas i u nama, ili je važnije da se naši doživljaji, tj. slika o njima, što je moguće tačnije uklope u proklamovanu internet predstavu? Veoma je važno pitanje i kakvi će biti međuljudski odnosi u budućim generacijama u kojima je već sada predstava važnija od realnosti?

U sociološkoj literaturi sve češće se upotrebljavaju (strani) termini poput front page ili display stila života kako bi se opisali i objasnili novi fenomeni u neposrednoj vezi sa vizuelnom kulturom koja postaje važan deo svakodnevice. Mnogo je sfera u kojima slike postaju važnije od realnosti. Uzmimo za primer kulturu roditeljstva i mlade parove koji savršeno doterani sede u kafiću (u kolima, na plaži, ili u svojoj dnevnoj sobi) sa malom decom koja na odeći nemaju nijednu fleku i koji se nekoliko desetina puta fotografišu da bi te slike mogli da „okače” na društvene mreže oponašajući, ali i reprodukujući, ideal savršeno izgledajućeg roditeljstva.

Oduvek su ljudi želeli da izgledaju lepo na fotografijama, ali su one nekada čuvane na policama i u albumima i gledao ih je uzak krug prijatelja i rodbine, a sada je poenta u tome da ih vidi što više ljudi. Međutim, tako velika dostupnost savršenih slika može vrlo lako postati izvor frustracija za neke druge ljude u istim ulogama. Bombardovani nestvarnim predstavama o tome kako porodična slika treba da izgleda, drugi roditelji se pitaju da li ispunjavaju svoju ulogu ako ne mogu da ponude ideal sa slike.

Fenomen prepletene realnosti i predstave pojavljuje se i tamo gde bismo ga najmanje očekivali – u sferi duhovnog života. Papa Franja je nedavno pozvao vernike da ne budu, kako je rekao front page hrišćani. On je ukazao na raskorak između pojavnog i suštinskog, koji uzima sve više maha u različitim sferama društvenosti, pa očigledno i u domenu religije. Naravno, borba različitih crkava sa procesima sekularizacije i modernizacije traje već duže vreme i to je velika i složena tema. Međutim, zanimljivo je i veoma indikativno to što se o problematici zamene suštinskog instant formama govori i raspravlja čak i u religijskim krugovima.

Ideja o tome da će vizuelno zameniti iskustveno nije novijeg datuma, međutim, čini se da je sada ta ideja iz distopijskog prešla u realnost. Još osamdesetih godina filozof Žan Bodrijar upozorio je na to da uzlazimo u eru spektakala i simulakruma. On je rekao da obmane i opscene polako zamenjuju realan društveni prostor i da ljudi sve više komuniciraju preko potrošnje, a ne licem u lice. Tako garderoba, mesta na kojima se ruča i automobil koji se vozi, više ne služe samo da bi ljudi zadovoljili potrebu za odećom, hranom i prevoznim sredstvom, već postaju simboli uz pomoć kojih se drugim ljudima pokazuje pripadnost određenom društvenom sloju i ukazuje na stil života koji se praktikuje, a da se ne razmeni jedna jedina reč. Pre nekoliko decenija ova predviđanja delovala su kao kao scenario za naučnofantastični film (Bodrijarova knjiga se, ne bez razloga, pojavljuje u jednom takvom filmu – u prvom delu trilogije „Matriks”), no danas, u eri hiperprodukcije slika na društvenim mrežama, čini se da su Bodrijarove ideje „zaživele” i van granica distopije.

Vizuelna ili display kultura svakako nije podjednako zastupljena u različitim geografskim, socijalnim ili generacijskim koordinatama. Broj ljudi koji socijalno i ekonomski mogu da isprate zahteve vizuelne kulture relativno je mali (naročito ako na umu imamo globalnu perspektivu), ali taj mali broj ljudi živi u razvijenijim delovima sveta i nameće trendove i prakse koji se neminovno šire po zakonima globalizacijskih procesa. Naravno, tehnološke inovacije donele su mnogo šta dobro i olakšale život u raznim sferama, ali donele su i potrebu za balansiranjem između predstava i realnosti, a taj hod po žici kao da postaje jedan od glavnih izazova novog doba. Dok sam razmišljala o istraživanju mojih studenata i o tome u kojoj meri će buduće generacije biti oblikovane instragram i fejsbuk kulturom, naišla sam na papinu kritiku front page hrišćanstva, koja me je samo dodatno učvrstila u uverenju da će instant kultura slika i spektakala biti varijabla na koju će društvo u različitim sferama, pa čak i u religijskoj, morati ozbiljno da računa.

Asistentkinja na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista