Aktovi ispod marame

Čačak – „Milan Besarabić. Rođen 1908. godine u Čačku, živi u Beogradu. Slabo se kreće, sluh i vid su mu oslabili, ali još crta, piše poeziju, komponuje i, što je najvažnije, ima u njemu životne radosti kao da je mladić”.

Ovim narativnim uvodom počinje dokumentarni film „Vajar Milan Besarabić” (35 minuta), a reči su podržane osmehom starca dok sa zanosom priča o bakinom cveću iz detinjstva, koje ga je povelo kroz svet umetnosti. Film je kao blagorodna, umiljata životna pripovest nedavno premijerno prikazan u izložbenom prostoru producenta, Umetničke galerije „Nadežda Petrović” u Čačku.Zanatski su ga sklopili autor Dragana Božović, kustos ove ustanove, i snimatelj i montažer Gvozden Nikolić, vlasnik produkcijske kuće „Čačak video”.

Najstariji srpski umetnik jedinstven je i po tome što je dugoveku karijeru delio između vajanja, slikanja, pisanja poezije i komponovanja muzike. Završio je Pravni fakultet u Beogradu (1932), pa Umetničku školu u glavnom gradu 1938. („Bio sam njen poslednji student, kad sam ja izašao zaključali su školu i otvorili Akademiju”, kaže.) Odmah te godine primljen je u ULUS, pa poželeo da završi i studije muzike, ali jedino to nije mu se dalo.

U svojoj knjizi „Misli”, u predgovoru nazvanom „Vodič kroz lavirint života”, Besarabić veli:

– Umetnost je plivanje u budućnost, trčanje u nepoznato, dozivanje ljubavi. Umetnost je sunce u zagrljaju. Umetnost je penjanje na vrh večnosti.

Pamti se, dabome, i druga strana tog uspona, često veoma zanimljiva. U doba kad je stupao na umetnički put bilo je neprihvatljivo da neko slika naga tela ili, još gore, da ih vaja. Milanova majka često je maramama i šalovima pokrivala skulpture i crteže po stanu, kad bi im u posetu dolazile svojte.

– Posle rata izvajao sam akt jednog para, devojka je kasnije postala balerina a mladić inženjer, i skulptura je trebalo da bude postavljena u Pionirskom parku. Ali, u toku rada drugovi su rekli kako bi bolje bilo ako ih obučem. U uniforme, pionirske. Nisam pristao jer to onda ne bi bio moj rad – priča Besarabić kroz film.

Preci su mu iz Besarabije došli u Veliko Gradište, a otac oficir iz te palanke u Čačak, na službu. Milan je ovde samo rođen jer se majka ubrzo vratila u Gradište, da bi ga lakše podigla. Iako nije živeo u rodnom gradu, govori da su u njegovom životu „Čačak i Morava nezaboravni”. Zato su, uoči projekcije, pročitane Besarabićeve pesme posvećene upravo ovom mestui njegovoj reci, i izvedena klavirska kompozicija koju je napisao nadahnut ljubavlju prema majci.

Zbog očeve službe često se selio, pa je prva četiri razreda škole završio u Kragujevcu, gimnaziju pohađao u Podgorici, Rumi i Ohridu, gde mu je bogoslovlje predavao Nikolaj Velimirović. Malu maturu položio je u Bitolju, veliku u Trećoj muškoj na Vračaru. Prva izložba njegovih skulptura priređena je u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić” (1940), a posle rata radio je kao profesor umetnosti po mnogim školama, dočekavši penziju u Trećoj beogradskoj gimnaziji.

– Besarabić je posebno ponosan na međunarodne uspehe svojih skulptura, nagradu na Međunarodnom salonu karikature u Kanadi 1976, i prvu nagradu na Bijenalu vedre umetnosti u Tolentinu, Italija, 1991. godine. Prijatelji su mu bili veliki umetnici, Stevan Bodnarov, Jovan Bijelić, posebno Olga Jevrić. Dugogodišnje druženje sa Desankom Maksimović u sebi je krilo i osećanja veća od prijateljstva, kaže autor filma Dragana Božović.