ATENTATORSKI POSTAMENT

Vojvoda Šešelj tačno zna šta govori! A možda i ne. Za posao koji radi – to je potpuno svejedno. Više puta je svojim otrovnim jezikom upropastio stvar za koju se zalaže. To su uočili svi osim njegovih fanatičnih sledbenika. Ali, danas se još manje zna u kojim su maglinama njegovi utopijski politički ciljevi i da li ih uopšte ima.

Pošto je uporedio Zvezdana Jovanovića s Gavrilom Principom, vojvoda je još jednom postao tema dana u Srbiji. Paralela u kojoj su Zvezdan i Gavrilo logički i vrednosno u istoj ravni uopšte nije moguća, ali ko traži racio u Šešeljevim mudrostima taj uludo traći svoje i tuđe vreme. Pogledajte samo naslove nekih njegovih dela, pa tek onda zamislite šta sve iza toga može da stoji.

Galama koja se digla povodom Šešeljeve apologije zločina sasvim je razumljiva. To je najmanje što se moglo učiniti kako bi Srbija sebe zaštitila od etičkog i civilizacijskog sunovrata. Zato što se vojvoda lažno predstavlja kao branilac Srbije jer to nikada nije bio. Ako odbrani sebe, to može biti dovoljno. Ako to čini veličanjem zločina nad srpskim liderima, ne može biti održiv njegov bahati monopol na rodoljublje, čak ni među onima koji još ne vide dijaboličnu Šešeljevu bit.

Pronalaženje novog Principa i njegovo uzdizanje na atentatorski tron nije sasvim oduševilo srpske radikale u matici. Šef im je iz zatvorskog rasejanja poslao poruku koja je teška kao vodenični kamen. Taman su se upristojili i uprepodobili i prestali da se takmiče u osionom praznoslovlju. Tu ih je pretekao agilni graditelj Velimir Ilić, tražeći izdajnike čak i na Andrićevom vencu.

Šešelj je ostao neka vrsta simbola, likovni teg koji su lojalni podanici morali da nose na reverima svojih odela. Dame gde stignu. Izgleda da ni Tomislav Nikolić više nije bio onoliko sklon da u svakom šefovom gestu vidi znake čiste genijalnosti. Nego je najpre skinuo onaj karikaturalni bedž u kampanji za predsednika Srbije. Vojvoda bi mogao da smeta ako ga zamenik stalno vuče sa sobom. A zatim je u jednoj izjavi, koja nije preterano rabljena, rekao otprilike kako Šešelj nema ništa sa „ovom strankom”. Sve što je postignuto, dobro ili loše, zasluga je Tome Nikolića.

To je bilo nešto sasvim novo, retorika koja isključuje bespogovornu servilnost prema opravdano odsutnom predsedniku. I Nikoliću je valjda već dosadilo da se uvek poziva na mišljenje iz ćelije koje je sve češće značilo i čisto saplitanje stranke. Namerno ili ne – ne zna se. Ako nije planski, onda je još gore, gadnije sile su se umešale u srpsku politiku od sumnjive liderske pameti.

Šumadinac jeste postao lider, u svemu što je uradio nema Šešeljeve pomoći. Naprotiv, to se dogodilo uprkos dosadnom Šešeljevom ometanju koje je kulminiralo beatifikacijom ubice srpskog premijera.

Bio je to težak udarac i za moguću koaliciju SRS – DSS – SPS. Šta sada da se radi s bedževima, aman braćo najveći Srbi! Vlada je jednoglasno osudila izjavu V. Š., ali mnogi su problemi ostali. Tehnički premijer je imao naknadnu brigu oko izjave u izbornoj noći. Tada je rekao da se 2008. razlikuje od 2000. I to mnogo, jer je on (Koštunica) tada pobedio Miloševića, a posle su sve političke snage evoluirale u demokratske. Pa i radikali, naravno, zašto ne bi i oni. Tako premijer neće imati problema sa izborom partnera. Svi osim DS-a!

Radikali, i pored muke koju im je doneo neprijatnoglagoljivi šef, nisu spremni da se javno odreknu njegovog stava. A to bi moglo da znači kako je „demokratska evolucija” bila samo jednokratna kozmetička operacija i da je farba s te stare fasade počela da se ljušti.

Tako će Nikolić morati da bira: hoće li zaista da napravi moderniju partiju, u kojoj će Šešelj biti samo nužna ikona bez uticaja, ili će se skrušeno podvrgnuti političkoj eutanaziji kad mu se gazda vrati s robije. Da ponovo bude večiti drugi onda kad je zaista postao prvi.

Naravno da će do tog vremena bar jedna srpska vlada biti formirana. Šešelj će imati vremena da „rasturi tribunal”, kao što je i obećao na svečanom ispraćaju. Njegov povratak je moguć, čak verovatan, ali on će se vratiti u potpuno drugačiju Srbiju koju neće razumeti. Nije razumeo ni onu iz koje je otišao.

I to je možda najveći problem srpske političke elite, bila ona u apsani ili na slobodi – za mnoge od njih teško je shvatljiva narav društva u kome se tako grčevito bore za vlast. Najbolje prolaze aspiranti na presto koji najviše obećavaju. Najgore je građanima koji najmanje pamte i ni za šta ih nije briga. Ko je bio Đinđić, srpski premijer, a ko Ferdinand, bečki nadvojvoda, ne mora da se zna. To zna vojvoda.