Čiji je orao

Malo-malo pa u domaćim medijima, pogotovo onim koji se hrane senzacijama, nalazimo kako je opet neko „pokazao albanskog orla” (ono kad prekrsti ruke i maše šakama). Zašto to nekome liči na orla nije mi baš jasno, pogotovo što ova ponosna ptica raširi krila (ruke) kada njima maše i hoće da poleti, a ne da se stidljivo stisne pa mrda vrhovima. Kao neko još nevešto ptiče. Ali nije stvar u tome.

Naime, uvek me začudi ona tvrdnja da je reč o „albanskom orlu” (i ovih dana čitamo kako je učesnica izbora za mis Srbije pokazala tog „orla”, uz obavezno skandalizovanje), pa onda Srbi treba da se kao ljute na to, protestuju i slično. Jer, istorijska je činjenica da je taj dvoglavi orao stari srpski simbol, još tamo iz doba Nemanjića i ranije, i ne samo srpski, nego sve do danas i ruski, poljski, nekakav debeljuškasti crni orao nemački itd.

Činjenica je i da je dvoglavi crni orao danas simbol Albanaca (na državnoj je zastavi Albanije), kao i da je mlada albanska nacija najnovija u tom nizu naroda koji od davnina imaju dvoglavog orla za svoj simbol. Takođe je i činjenica – sviđalo se to nekome ili ne – da je ovaj albanski nastao po ugledu na stari srpski simbol iz grba najvećeg albanskog junaka kojeg nazivaju Skenderbeg, iako je on svojom rukom i na ćirilici polovinom 15. veka zapisao da se zove Đurađ Kastriot. Skenderbeg se zvao dok je bio turski vojnik, a kada je napustio Osmanlije i nametnuti islam i vratio se u pravoslavno hrišćanstvo svojih predaka, vratio je i svoje rodno ime, oženio se u pravoslavnom manastiru, što je sve poznato u istoriji. Tada je, boreći se protiv Osmanlija, iz poštovanja prema Srbima i svojim korenima (majka mu je Vojislava iz plemenitog roda Brankovića, a otac Ivan i jedan brat sahranjeni su kao pravoslavni monasi na Hilandaru), za svoj grb uzeo srpskog dvoglavog orla, ali suprotne boje (crne). Vremenom, to je postao i grb novonastajuće albanske nacije.

I zato smatram da je sasvim u pravu kolega Vanja Bulić kada se nedavno gostujući u jednoj TV emisiji čudio zašto se neki Srbi ljute na mahanje šakama pojedinih očito usijanih glava na albanskoj strani i to doživljavaju kao provokaciju, kada je očigledno reč o imitiranju starog srpskog (i ne samo njihovog) simbola. Doličnija reakcija bila bi da se na to lepršanje šakama nasmeše i možda čak zaplješću. Zamislite, samo, kako bi to izgledalo kada bi Rusi, Poljaci, Nemci, Srbi i drugi počeli da u raznim prilikama mašu rukama poput orlova, a oni koji u grbu imaju lava da, na primer, riču? Ha, igrala se deca!

Radoje Arsenić,
novinar „Politike” u penziji