„Samo bez drame" – formula je uspeha Barakovog tima

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 25. maja – Smatrali su ih oličenjem „otpadništva od realnosti”. Etiketirali ih kao „političke romantičare” i „sanjare zagledane u zvezde”. Konkurenti su ih opisivali kao „zanesenjake koji veruju u bajke”…

Ali, tako i dugo posprdno karakterisani tim dospeo je na čelo izborne američke tabele. Njegovi članovi uspeli su u onome što je do pre samo šest meseci izgledalo nemoguće: da u trci demokrata za predsedničku nominaciju, njihov „pulen” Barak Obama pretekne favorizovanu Hilari Klinton.

Obamina ekipa je sada, moglo bi se reći, najuspešniji moderni politički sastav. Čak i ako ne uspe da svog favorita dovede u Belu kuću, ostaće zabeležen kao kolektiv koji je, uz ispoljene Obamine kvalitete, bitno doprineo jednom od najvećih preokreta u nadmetanju za položaj „najmoćnijeg čoveka sveta”, kakvim se, donekle po inerciji, smatra nosilac funkcije predsednika SAD. „Samo bez drame”, formula je njihovog uspeha. Skovao ju je Obama i po njoj komponovao svoju kadrovsku listu.

Da bi tim bio homogen, da ne zapada u paniku u teškim trenucima, Obama je kao nekadašnji košarkaš, preporučio i sportski princip „ne posustaj ni kad gubiš”. Sve to je usvojio jedan od vodećih stratega i savetnik za odnose s javnošću Dejvid Akselrod, bivši novinar „Čikago tribjuna”, retoričan kao i njegov aktuelni šef, a uz to poslovično hladnokrvan, i tihog opštenja, čak i kad se priča o različitim bejzbol klubovima za koje on i Obama navijaju… „Podesnih” karaktera su, čuje se, i ostali Obamini „igrači”. Probrani su i po dodatnom, specifičnom, kriterijumu da veruju i da su spremni da dokažu da su Klintonovi – Hilari i njen suprug, bivši predsednik, Bil Klinton, kao i njegovi funkcioneri koji sada nju okružuju a među kojima su Madlen Olbrajt i Ričard Holbruk, čiji deo „autoriteta” proizlazi iz učešća u balkanskim dramama – pobedivi.

Mnogi su „mobilisani” iz „baza” izvan „klintonizma”, afirmisani u kampanjama drugih demokrata u trci za kongresmenske funkcije. Među njima su, kako navodi AP: menadžer kampanje Dejvid Pluf, kome se pripisuju zasluge za startni podvig Obame na prvom odmeravanju sa Klintonovom u Ajovi, dugogodišnja porodična prijateljica Valeri Džaret, Pit Rauz koji je preneo vašingtonska iskustva štabu u Čikagu, Robert Gibs koji „može šefu u lice da kaže šta u kampanji ne valja”…

Pojedini su se ovom sastavu priključili iako su nekad bili među „klintonijancima”. Među njima su svojevremeni savetnik (od 1993. do 1997) Entoni Lejk i bivša pomoćnica šefice diplomatije (Olbrajt) za afrička pitanja Suzan Rajs, crnkinja istog prezimena kao sadašnja šefica Stejt departmenta, s kojom nije u srodstvu.

Ekipa sa još poprilično originalnih profila, primenila je i neka iskustva prethodnika. Ponovila je, tako, uspeh, Hauarda Dina koji je partijski establišment pre četiri godine nadigrao, samo u prvoj fazi, prikupljanjem podrške posredstvom Interneta, ali su za razliku od tog uzora istrajali tako da im je ova vrsta potpore, naročito u finansijskom i propagandnom pogledu, opstala i donela odlučujuću prednost nad klintonovskim iluzijama da je Hilari „obezbedila pobedu” i pre glasanja.

Analize dosadašnjeg uzleta „prvog crnaca sa ozbiljnim šansama da preuzme kormilo supersile, nastaviće se i nezavisno od krajnjeg izbornog rezultata, u kome već praktično osigurani stranački trijumf nastavlja da mu osporava rivalka, tražeći i „promenu pravila” igre. Pobedi li Klintonovu, za šta postoje svi regularni uslovi, Obamu čeka odlučujući duel s republikanskim veteranom Džonom Mekejnom, koji nastoji da profitira više iz otegnutog nadmetanja demokrata nego iz potencijala sopstvenog i imidža saradnika.

Iako se pridržava pravila „tim koji pobeđuje, ne menja se”, Obama, čuje se, okruženje osvežava kadrovima prikladnim za novo iskušenje. Da eliminiše i „bušizam”, koji računa s Mekejnom uprkos njegovom distanciranju u pojedinim elementima od aktuelnog lidera, kao što je već, praktično, nadvladao „klintonizam”. Za novi uspeh biće mu potrebno, sugerišu poznavaoci, da poveća podršku u biračkom telu belaca.

Obamin tim tu, možda, nije pred većim izazovom nego što je već bio. Hilari je, naime, važila za „sigurnog ukupnog pobednika”, ali se pojavio Obama koji je napredovao „bez drama”, ako se izuzme preokret u kome je, timskim radom, od autsajdera postao favorit.   

M. Pantelić

--------------------------------------------------------------

Kuba i Obama

Ništa toliko ne liči na republikance, kao demokrate, umeli su da kažu zvaničnici u Havani aludirajući na nepromenljivost američke politike sankcija prema Kubi, bez obzira na to ko je na vlasti u Vašingtonu. Ovoga puta na izolovanom ostrvu, američka kampanja za predsedničku nominaciju prati se kao da je reč o unutrašnjoj politici, ali u zvaničnim reagovanjima senator iz Ilinoisa, Barak Obama ne pominje se direktno nijednom rečju. Fidel Kastro je umesto toga, u najnovijoj kolumni koju iz kreveta šalje zvaničnom listu KPK „Granma”, prozvao Buša i Mekejna za laži. 

Pisane smernice starijeg Kastra se inače redovno upoređuju sa praksom mlađeg Raula koji je pre četiri meseca preuzeo kormilo nad kubanskim komunističkim brodom. Tumači su vešti da između redova primete i najmanje razlike između stavova dva brata od kojih je mlađi već stekao epitet pragmatičara, dok se stariji nepopustljivo drži ideologije revolucionarnog socijalizma.

Kada je o budućem predsedniku SAD reč, Kuba se, kako se čuje iz izvora unutrašnje disidentske populacije, bez obzira na ideološke razlike, jednoglasno opredelila za Baraka Obamu. Nijedan od braće Kastro ne pominje ga izričito po imenu, da mu ne bi oduzeli glasove kubanskih Amerikanaca na Floridi. Obama je sa svoje strane gostujući u epicentru čvrstog jezgra kubanskih emigranata u Majamiju otvoreno rekao da se zalaže za „direktnu diplomatiju”. Samo razgovori sa kubanskim liderima, i momentalno ukidanje zabrana putovanja na ostrvo, mogli bi da doprinesu bržoj demokratizaciji Kube. U spremnosti da razgovara sa braćom Kastro, Obama se razlikuje od svih ostalih kandidata, i svih prethodnih republikanskih i demokratskih predsednika SAD. Hilari Klinton optužila ga je da je naivan i neiskusan, dok je Mekejn, obraćajući se istom krugu u Majamiju obećao da će otpočeti sudski proces protiv Kastrovog režima.

 Na Kubi tišina je oduvek vrlo rečita. Maurisio Visent, dopisnik madridskog „El paisa” i jedan od retkih zapadnih insajdera koji drži zvaničnu akreditaciju na Ostrvu, zaključuje da se zvanični stav o Obaminom predlogu (direktni pregovori bez prethodnih uslova) može nazreti iz kraja najnovijeg teksta Fidela Kastra u „Granmi”. U drugarskim razmišljanjima Fidel je zaključio da su stavovi Mekejna i Buša „najbolji način da SAD ne postignu apsolutno ništa”.

Raul Kastro je u julu prošle godine bio još eksplicitniji. Nova administracija (posle izbora u SAD) mora da odluči da li će zadržati apsurdnu, ilegalnu i gubitničku politiku protiv Kube ili će prihvatiti maslinovu grančicu koju im pružamo. Ta grančica, kako je prethodno objasnio, jeste da se „sedne za pregovarački sto sa predstavnicima zvaničnog Vašingtona, bez prethodnih uslova, i da se okonča poluvekovni sukob između dve zemlje”.

Slični pristup ima i Obama, svestan da izolacija samo doprinosi učvršćenju unutrašnjeg poretka. 

Ukoliko Obama pobedi i održi svoje obećanje, to će značiti početak normalizacije odnosa, što će direktno pospešiti proces otpočetih reformi, kaže socijaldemokratski unutrašnji kubanski disident Manuel Kuesta Morua. Po njegovom sudu, „SAD su na nesreću presudni faktor u kubanskoj evoluciji”. Obamin trijumf i odleđivanje bilaterale, mogli bi da ubrzaju promene i utiču na to da i kubanske vođe olabave svoj lokalni hladni rat. Ukoliko bi pobedio Mekejn na snazi bi ostala ista politika i tamo (u SAD) i ovde (u Havani).

U nezvaničnim krugovima u Havani se, međutim, ovih dana podseća da su najveće krize i nevolje, nastupale sa demokratskom administracijom u Vašingtonu. Svaki put kada bi demokrate bile blizu nekog sporazuma, desilo bi se nešto što bi preprečilo put ka normalizaciji. Podseća se na krize sa ljudima na lađama u vreme Džimija Kartera i Bila Klintona.

Ljudi na ulicama u Havani, ipak, o svemu ovome manje razmišljaju. Potpuno mi je svejedno, da li će da pobedi Obama, Hilari ili njena sestra od tetke… Važno mi je da zaradim platu dovoljnu za život, ako bi moglo u dolarima još bolje… citira se jedan prodavac na pijaci, koji je sebi nadenuo ime Vili. To bi mu se za sada moglo desiti samo ako odluči da krene na neizvesni put ka obali Majamija.

Zorana Šuvaković