Pariska opera slavi 350. rođendan

Specijalno za „Politiku”
Pariz – Pariska opera slavi 350 godina svog postojanja, a za rođenje uzima se 28. jun 1669. godine, kada je francuski monarh „Sunce” – Luj Četrnaesti – odobrio stvaranje Kraljevske muzičke akademije u Parizu. Kralj Sunce, koji je živeo za ples i sopstveni dramski performans, ne samo da je želeo da sebi stvori mesto koje će stalno prikazivati njegove teatarske tvorevine već i prostor za animaciju građana sve više zavisnih od umetničke proizvodnje italijanske scene. Zamisao Luja Četrnaestog bila je da narodu podari državnu instituciju koja će stalno snabdevati publiku zabavom i u tome ona beše potpuno moderna; između ostalog, on je bio prvi koji je osnovao penzijski fond za ostarele glumce, pevače i muzičare pri operi.

Međutim, nakon tri veka mnogo toga se promenilo, potrebe savremene pozorišne i baletske scene diktiraju novi izvođački žanrovi jer su oni klasični, poput čisto lirskog baleta i tradicionalne opere potpuno bili prevaziđeni još u vreme Riharda Vagnera. Slavni kompozitor se prvi zalagao za ideju „jedinstvenog žanra”, interdisciplinarnog, koji bi obuhvatao sve izvođačke elemente, a koji je on lično nazvao metodom Gesamtkunstwerk, koju praktikuje u svom bogatom opusu.

Početkom osamdesetih godina 20. veka nedostaci stare francuske Opere Garnije pokazali su se krajnje nezahvalnim za izvođenje predstava, na šta su ukazali još tokom sedamdesetih godina prošlog veka veliki stvaraoci poput kompozitora Pjera Buleza, teatrologa i reditelja Žana Vilara i koreografa Morisa Bežara. Nova Opera Bastilja inaugurisana je 1989. i potpuno je odgovarala izazovima i zahtevima novih produkcija. U njoj će se i cele naredne sezone prikazivati hitovi italijanskih majstora kompozitora poput Belinijevih „Puritanaca” u septembru i oktobru, a zatim Pučinijeve „Madam Baterflaj” u novembru, ali će ova dela biti postavljena u potpuno novom ruhu. Belinija će izvoditi u režiji Lorana Pelija, a pod dirigentskom palicom Rikarda Frice, dok će Pučinija dirigovati Đakomo Sagripanti u režiji legendarnog Roberta Vilsona.

Ove godine obeležava se tridesetogodišnjica Opere Bastilja i 350-godišnjica stare Opere Garnije tako da nije mala čast ukazana donekle mlađem reditelju Piteru Selarsu, koji je novom postavkom legendarne Vagnerove opere „Tristan i Izolda” prošle jeseni otvorio sezonu ove renovirane opere. Predstava je igrana tokom celog septembra 2018. kao uvod u slavljeničku sezonu. Stvorena kao otelotvoreni i jedinstven izraz Vagnerove ljubavi prema Matildi Vesendonk, ova opera prevazilazi dubinom i osećajnošću mnogobrojna lirska ostvarenja sličnog žanra. Ona svojom univerzalnom porukom prevazilazi i osnovnu, donekle banalnu radnju srednjovekovne legende tako što je pretvara u veliko metafizično i figurativno delo o nesrećnoj ljubavi.

Ova Vagnerova opera je odvajkada zvučala moderno, blisko savremenicima, ali u postavci Pitera Selarsa, prozvanog „nevaljalim dečakom” savremene pozorišne scene, delo zvuči savremenije i bolje od svih prethodnih izvođenja. U novoj postavci „Tristana i Izolde” Selars, čije delo pratim još od ranih osamdesetih, uspeo je sasvim da zanemari pozorišne kulise i vagnerovski, zamarajući dekor. Reditelj koji je od strane američkih kritičara prozvan „novim pozorišnim Mocartom” izbegao je opersku scenu koja pripada devetnaestom veku, a kojoj su često pribegavale njegove kolege , naviknuti na scenu italijanskog belkanta. Umesto uobičajenog dekora, Selars uključuje u predstavu ogromne video-ekrane – intervencije avangardnog videaste Bila Viole i time dobija na „vazdušastoj”, gotovo nematerijalnoj atmosferi koja suštinski karakteriše Tristanovu tužnu priču. Susret ova dva izuzetna umetnika, Viole i Selarsa, kao i izvođenje pevača koji će, po Selarsovom savetu, zanemariti nepotreban dijalog, čine ovu predstavu sublimnom i veličanstvenom, kakvu Opera Bastilja i zaslužuje za svoj rođendan.