Ko poludi a ko pametuje

Ljiljana Petrović

09. 01. 2019. 14:48

Za njega prijatelji u šali kažu da funkcioniše kao multipraktik. Vanja Bulić je novinar, scenarista, voditelj, urednik, pisac... U mladosti se bavio muzikom, sporta se nikada nije odrekao... Ima ga svuda, sada najviše u emisiji „Posle ručka” na TV Hepi.

U mladosti ga je nosila muzika, pomagala mu je da prebrodi sivilo svakodnevice. Sa 16 godina postao je član rok sastava „Sidra”. I igrao je odbojku za „Radnički”, potom i za „IMT-e”. Sa 17 godinu je primljen u Savez komunista. Studirao je medicinu, ali brzo je odustao. Shvatio je da je to najbolje za njega i – buduće pacijente. Ostala su sećanja na taj pokušaj. Profesor Aleksandar Marković, kod koga je polagao predvojničku obuku, inače, hirurg imao je običaj da studentima zakaže ispit dok je dežuran. Umeo je da kaže: „Dođite obavezno svi u pola osam”. Čekali bi ga sedam, osam sati da se pojavi.

Pet „Jugovića”

Za Jutarnji program RTS napisao je scenario za sitkom „Jugovići”, sa Vesnom Malohodžić i Petrom Kraljem u glavnim ulogama. Sve epizode čuva kod kuće i kako je Vanja Bulić naučio da se u Javnom servisu zagubljene, rado bih dao da se presnime, da trajno ostanu u riznici nacionalne televizije.Zašto? To je priča o devedesetim godinama, o jednoj srpskoj petočlanoj porodici koja je sa 15 milijardi plate, u vreme inflacije, gledala kako da preživi do kraja meseca.

Bio je prva generacija koja je na fakultetu učila anatomiju od drugog semestra i nagledao se, tih dana, mnogo toga. I radio, praktično. Asistent bi 45 minuta držao predavanje i otišao, a oni bi provodili tri sata u tim zatamnjenim, zagušljivim prostorijama patologije.

Moji roditelji

Iz detinjstva nosi sumorne slike, nastale sticajem istorijskih i društvenih okolnosti.

– Ja sam dete vojnog lica – kaže Vanja Bulić. – Otac je bio predratni apsolvent Pravnog fakulteta, ratnik od 1941. godine i komunista od 1942, a zaglavio je na Goli otok kao načelnik jednog odeljenja na Vojno-istorijskom institutu. Umro je 2002, a da nije znao zašto je bio uhapšen. Mama je sasvim sama podigla mene i sestru. Naša porodična nesreća me je dugo pratila kroz život. Moji su se stvarno voleli, to što je majka proživela dok je otac bio četiri godina na Golom otoku, to je znala samo njena duša. Sećam se, kada sam počeo da radim na televiziji ZAM jedna žena mi je prišla i upitala me: „Da li je vaša majka Bosiljka?” Potvrdio sam zbunjeno i začuđeno?! „Ja sam bila na dva partijska sastanka, trajala su satima. Sve vreme smo ubeđivali vašu majku da ostavi oca”. O tome sam, između ostalog, pisao u romanu „Oko otoka”.

Novinarsku karijeru je počeo u „Omladinskim novinama”, gde je već posle dva meseca rada postao odgovorni urednik. Uvek se pitao šta li se njegovom ocu tada motalo po glavi. Ko će da zaposli sina golootočanina? Znalo se, deca golootočana su dobijala svoju šansu, ali nisu mogla da budu na istaknutim, pozicijama. Taj genetski materijal nije smeo da rukovodi drugima, ali ga je trebalo iskoristiti.

Danas ne zna za koje novine nije pisao, za „Dugu”, „Reporter”, „Jež”...

– U „Dugi” je bio princip da sa političarima razgovaramo kao sa estradnim zvezdama, a sa estradnim zvezdama kao sa političarima –Tako se pravila fina distanca. Političari polude kada ih tretiraš kao estradne zvezde i kažu sve što ne bi trebalo da pričaju, a estradne zvezde počnu da pametuju. Za televiziju sam počeo da radim slučajno, 1991. godine. Pozvao me je Radoslav – Raka Đokić, estradni menadžer i filmski producent, i ponudio saradnju: „Pokrećem „ZAM”, biće to prva privatna emisija na našoj televizija, emitovaće je Treći kanal TV Beograd a ti bi mogao da je uređuješ”. Radio sam za OK kanal reportaže. Jednom mi je rekao: „Nisi kao drugi novinari što pišu o mojim zvezdama. Gosti te vole jer se prema svima ponašaš sa uvažavanjem”. A to je prvi uslov za uspešan posao.

Kada Nada Blam postane proročica...

Specijalno za Nadu Blam napisao je seriju „Javlja mi se iz dubine duše”. Za njega je ona glumica sa milion ideja.– Cale, Cale, kakva bih ja bila proročica. Hajde napiši tekst za mene i ja napišem – priča Bulić. – Serija je snimljena za BK TV, ali je zbog gašenja ove televizije preuzela TV Košava. Mina Lazarević je bila Nadina učenica a Dejan Lutkić menadžera u koga se Nada zaljubila. Umirao sam od smeha na snimanju. Žao mi je što moje serije nisu imale sreću. Možda će ih nekada neko uzeti... Oko 700 hiljada evra je skupljeno za „Drugo stanje”, producentska kuća je bila u stečaju do pre godinu dana, sada je oslobođena a serija se i dalje nalazi u arhivu Kinoteke, vlasništvo je reditelja, scenariste, kostimografa...

To je njegov kredo i danas.

– Ako je neko budala a došao je na televiziju, nikada neću reći da je budala, on će to sam pokazati, svojim odgovorima. Oni koji gledaju, a imaju zrnce pameti u glavi, znaće da im takve osobe sigurno ne mogu biti uzor. Naprotiv! Razgovarao sam sa ljudima problematičnih biografija, sa probisvetima i kriminalcima. Zbog toga su me neki napadali, rekli su da kvarim omladinu. Pitao sam se: kako ja kvarim? Televizijski kritičari su hvalili moje emisije, kao nekonvencionalne. Objavio sam i knjigu „Crni biseri”. I branio sam se koliko sam mogao. Kako kvarim omladinu? Pa, vi dovodite kriminalce, odgovarali su mi U svakom drugom filmu na malom ekranu glavni junaci su kriminalci. Zar ne?! Ja svoje sagovornike nisam dovodio da bi ih veličao već da pokažem zašto su postali to što jesu, kako im je život namestio igru.

Korenovanje

Važi za vrednog i odgovornog saradnika i nikada se nije žalio što mnogo radi. Autor je oko tri hiljada emisija: 950 „Bisera”, 370 „ZAM”-ova, 500. emisija na požarevačkoj SAT TV, „Uvek ponekad”, „Bez kočnice”... Sada vodi i uređuje emisije „Posle ručka” (TV Košava) i „Korenovanje”, na novoj televiziji „Koreni” koja je namenjena našoj dijaspori i bavi se odnosima Srba i Albanaca.

– Sa reprizama to bi bilo više od 115 dana da sediš uz televizor i gledaš. Jedno vreme sam radio na tri televizije, iako sam bio zaposlen u „Dugi”. Radi sam emisiju na Evro Pinku, „Bisere” na BK TV i emisiju na požarevačkoj televiziji i – uvek sam bio kući u pola četiri, na ručku.

Kako je to uspevao? Njegov odgovor zvuči jednostavno: sve je u organizaciji, samodisciplini i racionalnom pristupu obavezama. Naravno, u realnosti ne ide baš sve bez zastoja...

Lako piše, kaže, dok mu rad za televiziji pričinjava veliko zadovoljstvo. Ipak, oseća li stvaralačko zasićenje?

Ne, kategoričan je. Zaposlio se tek u 32 godini.

Nema saveta

Ponovo pričamo o porodici... Kao zreo čovek, Vanja Bulić se oženio, sa 28 godina i, evo, 43 godina je u braku.

– Moja supruga je meni bila i ostala glavni oslonac. Sa sinom Dušanom nisam imao nikada problema, on je scenarista, lepu mu je krenulo.

Od naslednika su supruga i on jedino tražili da završe fakultete. Dušan je magistrirao na FDU kreativnu produkciju. Radio je na scenarijima „Idola”, „Žigosani u reketu”, serije Dragana Bjelogrlića, kvizovima, za slovenske rijaliti programe „Survajver”, „Kmetija”.

Simeonov pečat

„Dosije 011”, serija koju je radio za RTS, poslužila mu je da napiše čak četiri romana.Prvi „Simeonov pečat” mu je otvorio vrata jednog sasvim drugog sveta koji nije poznao. Na Svetoj gori je bio pet dana 2010. godine. Poželeo je, posle požara 2004, da vidi kako teče obnova i onda se video jedan neverovatan svet.– „Simeonov pečat” je prodat u 46 hiljada primerka. „Petnaest puta sam bio na Hilandaru i nisam znao šta sve ima tamo dok nisam pročitao vašu knjigu” – prepričava nam Bulić susret sa jednim gospodinom. – Išao sam sa mojim Dušanom. Monasima sam dosta dosađivao. Strašno me je zanimalo ko je zapalio manastir, a oni ne vole mnogo da govore. Samo odgovore: Božija volja.Autor je i knjiga: „Kako sam gajio blizance”, „Tunel – lepa sela lepo gore”, „Ratna sreća”, „Zadah belog”, „Vrele usne”, „Sto bisera”, „Jovanovo zaveštanje”, „Dosije Bogorodice”, „Teslina pošiljka”, „Viza za nebo”, „Dušanova kletva”...

– Blizanci, Ivan i Ognjen, nisu ponovili moju „grešku”, ne bave se novinarstvom ni televizijom. Diplomirali su na sportskim akademijama. Srećan sam, kao otac sam se ostvario, nižu uspehe. Jedan je bio selektor ženske reprezentacije u odbojci, a drugi muške. Ivan je igrao i četiri godine u Napulju. Od šeste godine sam ih vodio na sportove. Žena mi je ponekad govorila da je to gubljenje vremena jer sam i sam igrao odbojku. Bilo je komplikovano sve uskladiti, ali shvatio sam, ako izgubim vezu sa sportom, izgubio sam sve.

Blizanci su bili hiperaktivna deca, sada su svoji ljudi. Meni je zapadalo da idem u školu na razgovore zbog njihovih nemirluka. Znate ono, završi se roditeljski sastanak a razredni se okrene ka vama: „A vi tata Buliću ostanite, da porazgovaramo malo...”.

Pojavili su se u filmu „Razvod na određeno vreme” gde je glumac Bata Živojinović igrao njihovog filmskog oca što ih je povezalo na čudan način i što i danas izaziv smeh i radost u porodici.

– Ivan i Ognjen su bili mali kada je snimana komedija „Razvoda na određeno vreme”, i na premijeri, kad god bi se pojavio Bata na platnu, vikali su: tata, tata!

Posle je slavni glumac igrao oficira JNA u „Lepa sela, lepo gore”, u filmu čiji je Bulić jedan od scenarista. U„Drugom stanju” omiljeni Bata je tumačio lik njegovog oca Dušana. Dok je sin Dušan ulogu čika Petra u „Košarkašima” napisao misleći samo na Batu. I tako su se trajno povezali Bulići i Živojinovići.