Uspomene koje oduzimaju dah

Mlada glumica Andrea Ržaničanin, koju smo gledali u seriji „Vojna akademija” (RTS), aktivno kampuje i osvaja vrhove. Nedavno se vratila sa Nepala, gde je učestvovala u osvajanju jednog od vrhova Himalaja. U taj svet – u planine – povukao je njen momak Aleksandar Marković. Sada zajedno idu tamo gde ih srce vodi.

Priča nam kako je već na beogradskom aerodromu u grupi turista, sa planinarskim rančevima na leđima, prepoznala Hristinu Popoviću. I ova glumica poznata po istraživačkom duhu, obožava planinarenje, skijanje i često putuje. Sedele su u avionu jedna pored druge i vodile duge razgovore. Slušajući o Hristininim dosadašnjim avanturama, poželela je da je sustigne u kilometraži. Čujemo još da će ovo putovanje pamtiti kao, do sada, najlepše u životu, ali i najizazovnije. Oduševljena je Katmanduom, grada hramova i šarenih zastavica. Na svakoj zastavici ispisana je molitva, dok su ulice ispunjene raznim mirisima i aromama, od začina do mirisnih štapića. Vozi se desnom stranom ulice, a na jednom skuteru se može videti cela porodica (muškarac, žena, dvoje dece, pa i pas).

– Svaki dan smo pešačili šest, sedam sati. Trebalo nam je šest dana da bismo se popeli na Anapurnu i četiri nazad, do Pokhare. Sve vreme mi je snagu davala neverovatna priroda čija se vegetacija konstantno menja, iz šume u džunglu iz džungle u stepu, i tako sve u krug. Tokom pešačenja pratili su nas raznoliki, nepoznati zvukovi ptica, životinja, koje nekad iskoče iz grma i pokažu se u svojoj lepoti. Tako smo na 3.000 metara videli lengure. Porodica ovih majmuna čiji vrat krasi bela griva posmatrala nas je u čudu, kao i mi njih, dok smo koračali ka vrhu Anapurne. U jednom trenutku okruživali su nas samo beli glečeri, koji prave najviše vodopade koje sam videla. Sve vreme sam osećala mir: nema gradske buke, nema znakova i reklama da skrenu pažnju, nema nepotrebnih informacija, interneta. Kada ste na Himalajima treba vam samo osnovno – sunce i hrana. Nakon tog iskustva shvatite koliko smo srećni, a koliko malo zahvalni životu. Sve što nam treba imamo, ali kada dođemo kući uvek želimo više. Razdiru nas postavljeni okviri i ciljevi, a zaboravljamo da nam je potrebno samo zdravlje i – malo svežeg vazduha. Sa tim mislima sam koračala do vrha i osvajala Anapurna bazni kamp.

Kaže nakon 21 dana oprostila se sa ovom magičnom zemljom i vratila se u Beograd, i odmah poželela da kupi psa. Sada u njenom stanu trčkara jedan Arčibald.

– Svrbe nas tabani i već želimo dalje. Aleksandar i ja smo odlučili: sledeća destinacija biće krov Afrike – Kilimandžaro! Vrhovi ove planine neće biti još dugo prekriveni ledenim glečerima usled klimatskih promena i globalnog zagrevanja, a sebi ne bih oprostila da ne vidim led u Africi.

Poslednjih nekoliko meseci Andrea Ržaničanin provela je radeći master, spremajući jednu predstavu, a ova nepalska avantura dobro joj je došla da fizički i mentalno obnovi lične resurse, proširi svoje vidike. Posle uloga Anđele („Vojna akademija”) i Lidije („Ubice mog oca”) u iščekivanju je novih profesionalnih izazova. Po povratku iz Nepala, sačekala je lepa vest: biće deo novog igranog projekta koji priprema TV Pink, za sada, pod radnim nazivom „Epoha”. Reč je o ljubavnoj priči koja se razvija u kontekstu velikih istorijskih događaja. Upletene su ličnosti iz Srbije i Austrougarske monarhije. Sada čita scenario. Snima se oko 200 epizoda…

Oči u oči sa tigrom

Posetili su i park Chitwan. Ovde je najteže videti kralja i fantoma džungle – tigra. Samo retki uspevaju da u poseti ovom nacionalnom parku vide tigra u divljini.

– Aleksandru je to bila jedna od najvećih želja – prepričava nam utiske Andrea Ržaničanin. – Obećala sam mu da će ga videti i tako je i bilo. „Zar ne vidiš da se meni čuda dešavaju, šta god sam poželela to mi se ostvarilo. U mom rodnom Trsteniku, nastavnici su hvalili moj talenat za slikanje i predviđali mi lepu budućnost, a, eto, ja sam deset dana uoči prijemnog ispita na Likovnoj akademiji odlučila da poslušam majku i prijatelje i da okušam sreću i na Fakultetu dramskih umetnosti i upisala glumu iz prvog pokušaja. Potom sam dobila prvu veliku ulogu na drugoj godini fakulteta…”

Dok sam mu to govorila, naš vodič se zaustavio, bio je ubeđen da vidi nosoroga u daljini. Svi smo gledali u visoku travu, osećali smo da se nešto kreće ispred našeg džipa. Nešto je prelazilo neverovatnom brzinom, svima je zastao dah. U sebi sam se pitala: da nije tigar… I ta veličanstvena divlja životinja stvarno nam se ukazala na travnatom prostranstvu. Snažan, opasan, zbog kontrasta svog tog zelenila – florescentno narandžast, koračao je kao pravi kralj džungle. Okrenuo se da nam još jednom pokaže svoj lik i nestao brzinom munje u visoke trave. „Zar ti nisam rekla!”. S tog puta smo se vratili kao pobednici, sa uspomenom koja krade dah. Bili smo oči u oči sa kraljem džungle...