Ako ne grešiš i ne oklevaš, bićeš majstor

Luka Radoja je po struci agronom, ali i poznato televizijsko lice. Već 46 godina je stručni konsultant emisije „Znanje imanje” (nedelja, 11.00, RTS 1).

Za pola veka saradnje s Radio-televizijom Srbije, Luka Radoja je ostvario 84 sata stručnih saveta u „Znanju imanju”. Samostalno je uradio šest polusatnih emisija o zemljoradnji. Bio je i deo ekipe „Selo bez seljaka”.

A sve je počelo davne 1969. godine s emisijom za poljoprivrednike, koju je vodio Zaharije Trnavčević.

– Zaharije je imao običaj da kaže da me je on otkrio. Bio je ponosan što smo bili saradnici. Ideju kako raditi za zemljoradnike, služeći se televizijom, pozajmio sam od „Politike” 1955. (rubrika „Odgovor na pitanje postavljeno juče”) i grčkog mudraca, s porukom „Imaj meru”, zapisanom u NIN-u. Svih ovih godina moj stav je: ako ne grešiš i ne oklevaš, bićeš majstor.

S dugim stažom, neminovno se seća prošlih vremena i tvrdi: nekada se više radilo...

– Dugo traje moje „televizijsko vreme”, nije mi uvek lako da pratim ritam ekipe, ali neću ih „izdati” sve dok sadašnja urednica „Znanja imanja” Jasmina Nikitović Stojičić računa na mene – kaže Luka Radoja.

Rođen je u Glamoču. Pohađao je Poljoprivrednu školu u Banjaluci, Poljoprivredni fakultet završio je u Zemunu, a doktorirao u Novom Sadu. Bio je zaposlen u IMT-u i u Institutu za primenu nauke u poljoprivredi. Autor je knjige „Majstor poljoprivrede”, iz koje praktično svi mogu da uče: seljaci, đaci, studenti... Napisao je i roman „To sam ja, mili moji”. I da bi znali šta jedemo, sada je u pripremi njegova knjiga „Proizvodnja hrane u skladu s prirodom”.

Priseća se svih faza našeg agrara, kako su ljudi prodavali krave da kupe traktor, pa onda uhvate volan i prvo udare u tarabu! Kako je uvodio u praksu nešto što je teško kod nas prolazilo – uzgoj novog bilja.

– Bez soje mi ne možemo da imamo dobro stočarstvo. I, eto, danas soju sejemo deset puta više. Možda nisam uvek uspevao da budem ubedljiv, da prenesem znanje, ali sam bar pokrenuo ljude da misle da to što rade može biti bolje. Poljoprivreda je široka oblast, nezahvalno i problematično zanimanje, a ljudi često neuki.

Pre 27 godina je napisao naučni rad „Seosko gazdinstvo kao preduzeće”. Tada je tvrdio da za 25 godina trećina obrađivane zemlje neće služiti za poljoprivredu. Da ćemo šestu, sedmu i osmu klasu zemljišta morati da prepustimo šumskoj privredi i turizmu. I da sve ono što ne može da opstane u selu, jer su takva, teška vremena i uslovi, treba drugačije posmatrati. Ono što je ranije radilo 20 gazdinstva u jednom selu u brdsko-planinskom području, danas treba da radi jedno gazdinstvo. Zašto? Opstanka nema u planinskim selima bez puta, struje i vode. Poljoprivreda ne sme da se oslanja na sirotinju. O tome je polemisao sa svojim kolegama. Predviđanja su se manje-više obistinila.

– Ako samo budemo oslanjali poljoprivredu na seljaka, nećemo daleko stići. Druga su vremena, druga tehnika, surovo je boriti se sa svetom u uslovima kada nemate odgovarajuće alate. Uz pravljenje zadruga – da. Ali, treba ih formirati tamo gde im je mesto. Ili se, jednostavno, udruživati. Sadašnje stanje u poljoprivredi je loše, a može bolje – i više.

Navodi primer: opština Topola je dobila pomoć od švedske vlade da snimi u njenoj opštini sve što postoji, svaku stopu zemlje, i svakog ko tu radi i čime radi i da na osnovu toga donese odluku čime će se baviti sutra. Tako svaka opština mora da ima sliku svoga stanja iz oblasti poljoprivrede. Uzgred napominje, ne može se u Šumadiji krava odgajati na stajski način. Smatra da naši poljoprivrednici moraju da ukrupnjavaju posede i da poseduju odgovarajuću tehniku i znanje.

– Baveći se poljoprivredom, savladao sam i spoljnu trgovinu. Znate li da su se na berzi u Njujorku sve šljive ovoga sveta ravnale prema kvalitetu „a la suva šljiva srpska”, sve šljivovice prema šljivovici „a la srpska”, svi bifteci prema domaćem šarenom govečetu iz Srbije, sve breskve u Evropi prema „a la gročanskoj”, sve kruške nekada su bile „a la vinčanske”. Imamo dobra vina. Kada uradimo rejonizaciju voća, znaćemo šta će se uzgajati i odgajati. Zemljoradnji se mora prići sa stanovišta struke i tehnike. Izmene su neophodne jer sve više uvozimo, pa je krajnje vreme da se zapitamo čemu to vodi.

Kolege su mu zamerale „što uprošćava nauku”. Odgovarao im je: „Ja se ne obraćam vama, kolege, nego seljaku.” Razumeo je i zadatak televizije – da bude slikovita knjiga da bi bila centar kulture. Da informiše, čuva pismo i jezik naroda.

Kroz život ga je vodila radoznalost. Ni sada ne odstupa od tog usmerenja. Sebe smatra uspešnim i srećnim čovekom, bez preterivanja, ali s „glamočkom merom” opreznosti i skromnosti. I hvali se kao svaki srpski domaćin:

– Imam porodicu kojom se ponosim, dva unuka, Aleksandra i Mihajla, ženu Anđelku, ćerku Aleksandru... Ja sam svoje ciljeve ostvario – kaže dr Luka Radoja.

Pismo ministarstvu

– Kako proizvoditi zdravu hranu? Prema stanju nauke, za sada, Srbija ima najbolje rešenje u svetu za proizvodnju zdravog zalogaja. Zašto se to ne radi? Pisao sam Ministarstvu poljoprivrede: „Dajte nama jednog voćara, vinogradara, povrtara, stočara... Da se snimi sve u jednom domaćinstvu, od klina za drljaču do deteta koje je došlo iz vojske, oženilo se i dobilo dete, pa da kažemo šta ima, šta mu nedostaje, da bi to što radi bilo dovoljno za snošljiv život, na primer, četvoročlane porodice. I veće! Da mu država ne daje ništa džabe, već da dobije snošljiv kredit.” Odgovorili su da u ministarstvu to oni ne rade. Kako unaprediti jednu proizvodnju ako se ne zna na koga se ona oslanja? Ne znam zašto popisi nisu ubedljivi. Stručnjak ne može nikakve odluke doneti ako ne zna šta je to čime raspolažemo – rekao je Luka Radoja.