Majstor za filmske komedije

Ljiljana Petrović

19. 06. 2019. 15:55

(Фото Иван Милутиновић)

Na film sam došao silom prilika – počinje svoju životnu priču Jovan Marković. – Ostao sam bez posla. I dogodilo se nešto iznenađujuće: sa svih strana su me zvali i hteli da pomognu. Direktor RTV Beograd Milan Vukos mi je plaćao nekoliko puta veći honorar za pisanje scenarija, ali me nisu potpisivali. Tako se, na početku, događalo i sa mojim angažovanjem u filmskoj produkciji. Moji bliski prijatelji, Bata Živojinović i Dragomir Bojanić Gidra ubeđivali su me da pišem i tako počeh da prepravljam tuđe tekstove, a onda je programski direktor „Avala filma” Petar Šobajić predložio: „Što to radiš? Napiši nešto sam!”

Knjiga o Vronskom

Devedesetih godina, u Kanu, sa „Kolumbijom” dogovoreno je da se snimi film o grofu Alekseju Vronskom. Amerikanci su bili oduševljeni, Rusi su ponudili konje. Ali nije bilo moguće potpisati ugovor jer su osiguravajuća društva odbila da podrže projekat. „Vi ste pod embargom”, tako su nas odbili.– Nađite garanciju, govorili su nam – priseća se on. – Ona iz Rusije ne važi. Može da vam je potpiše lično predsednik Mihail Gorbačov – ne važi.Posle pola godine, dobio je garanciju od Milana Panića, ali počeo je rat u Jugoslaviji i priču je pretočio u knjigu o Vronskom..

Tako je nastao film „Došlo doba da se ljubav proba”... Ispod komedije se potpisao samo reditelj Zoran Čalić kao scenarista, jer Marković nije mogao javno da se pojavljuje, zbog sudskog procesa koji je tada vođen (za teška dela protiv naroda i države).

– Odmah da vam kažem – nastavlja naš sagovornik – sada mnogo preteruju u opisivanju tih vremena i svašta pričaju. Niko ne bi zabranio taj film da su me potpisali na špici, ali je u to doba filmska produkcija finansirana direktno iz SIZ kulture i ne bismo dobili novac. Bilo me je u ugovoru, ali sam za javnost bio nevidljiv. To je tako bilo.

Već je bio snimljen deo materijala kada se pridružio ekipi tog filma. Odmah je rešio da ima humorističke tonove. Uopšte nije očekivao toliku gledanost.

– Danas iznose podatke o velikoj gledanosti, a prava istina je da imamo deset bioskopa u Srbiji. U ono doba morao si da prijaviš poreskoj upravi koliko si ulaznica prodao, u glavu se znalo. Mi smo bili najgledaniji u Jugoslaviji! U nekim mestima je bilo više gledalaca nego stanovnika, mnogi su gledali naše filmove više puta. Samo u Beogradu, u jednom bioskopu, bilo je 300.000, čak 400.000 gledalaca. Skinuli su nas sa repertoara kada je umro Tito i posle tri meseca ponovo vratili...

Kako je napisao scenario za noć

Jako se naljutio kada mu je promenjen scenario za „Sulude godine”. Posle mesec dana, na snimku, shvatio je da je reditelj izmenio scenu.– Žika Pavlović kao muškarčina ne može da dozvoli da neko vuče za uvo njegovog prijatelja Milana. Onda sam se ja zainatio, odbio sam da radim. A stižu pare sa svih strana i poruka: „Radite dalje, radite dalje”. Ekipa se okupila u Domu sindikata, sedi i čeka – priča Marković. – I šta se dogodi: odemo Gidra i ja kod Bate Živojinovića u Koraćicu da se posavetujemo kako da prevaziđemo nesporazum. Reč po reč, opkladimo se u dva jagnjeta da ću napisati scenario za noć. Oni to jedva dočekaju, pošalju kola za moju saradnicu Miru Lukić. Ona je fenomenalno kucala na onim električnim mašinama. Uzmu nam sobu na Kosmaju i ja ujutru donesem 140 stranica scenarija. I dobijem opkladu.

E, sad šta se tu zanimljivo dogodilo? Bioskopi su tražili da se snimaju nastavci i unapred plaćali. „Samo radite”, govorili su. Ubrzo smo snimili „Ljubi, ljubi, al’ glavu ne gubi”, pa „Kakav deda takav unuk” i „Šta se zgodi kad se ljubav rodi”... I bili smo prijatno iznenađeni interesovanjem publike posle drugog i trećeg nastavka... Moglo je da bude i sto nastavaka. Televizijske serije nisu bile u modi. U Americi su pravili mnogo ozbiljnije serije nego što se sada snimaju po celom svetu, pa je odlučeno da to bude serijal filmova.

Jovan Marković je zakoračio u 81. godinu, ali i dalje radi. Davne 1983. osnovao je sa nekoliko filmskih saradnika privatnu filmsku kuću FIT (Film i Ton).

Šta se svidelo publici

– Krajem sedamdesetih godina publika je počela da napušta bioskop, domaći film nije bio popularan. Uglavnom su rađeni oni sa teškim temama. Sa našim komedijama narednih deset godina publika se masovno vraća domaćem filmu. Zašto? Od početka sam hteo da napravim laku priču. Komedija može da bude dobra, ako je, istovremeno, kritika ljudskih naravi i društvenih pojava. Naš narod je voleo da seljak nadmudri gospodina. Dragomir Gidra Bojanić je bio oličenje čoveka koji potiče sa sela, a Milan Todorović igrao gospodina, pripadnika više društvene klase. I uvek smešan u odnosu na Gidru. To se publici svidelo. U filmu se prvo svađaju, pa se pomire, jedan drugog „pređu” u raznim situacijama, ali prijateljski. Postoji topao i srdačan odnos i niko nikoga ne degradira. Sećate se scene u kojoj se Gidra sekira jer ne zna gde mu je sin, pa kada Boba dođe on izvuče kaiš i hoće da ga bije a brižna majka to spreči i mladić pobegne. Šta je Gidra uradio, nasmejao se i rekao: „Sav je na mene!” To je, jednostavno, normalan odnos u porodici. Komedije smo snimali bez velikih umetničkih i ideoloških ciljeva osim da zabavimo gledaoce i prikažemo naše naravi. Znate li da je „Došlo doba da se ljubav proba” najgledaniji inostrani film svih vremena u SSSR-u? Posedujem zvanični dokument. Čitao sam šta se Rusima dopalo, pa i Bugarima i Rumunima. Znali su da je Jugoslavija socijalistička zemlja, a gledali su lepo obučen ljude, vesele, koji voze automobile, lepo žive... A u Rusiji je bila, tih godina, velika socijalna kriza.

O glumcima priča sve najlepše. Za Gidru Bojanića kaže da je bio čovek iz naroda koji živi za narod. Jako duhovit, drug, dobar prijatelj. Odgovarala mu je uloga građanina-seljaka.

U to vreme su bili prvi politički izbori, seća se Jovan Marković, i kada su se pojavile mnoge partije i njihovi lideri, Gidra je u šali govorio: „Više ja poznajem kelnera nego što on ima članova partije”. Kao njegov kum, osećao je da ga je nešto jako pritiskalo.

– U Vrnjačkoj Banji sedimo zajedno do ponoći u kafani, ja odlazim na spavanje a on ostaje. Ujutro ga zatičem za istim stolom. Kaže mi u suzama: „Neću da igram Kalabića. On je izdajnik”. Reditelj Sava Mrmak je snimao seriju „Poslednji čin” i ponudio mu je ulogu Kalabića. Niko nije mogao da predvidi šta će Gidra da uradi. To je šteta, jer je mnoge velike uloge propustio zbog svoje naravi. Sećam se, odemo u Dom armije, prirede nam ručak, sedimo i pričamo sa generalima i pukovnicima, a on, u jednom trenutku, počne da ih vređa... Svi su bili obavešteni u JNA da našoj ekipi više ništa ne daju za snimanje, iako je bio dogovor da nam ustupe kamione. Jedino je njegova žena mogla da utiče na njega. Evo, još jedne anegdote. Zbog njega su najstrože zabranili da se ekipi donosi bilo kakvo piće. On se dosetio da uzme lubenicu, iseče srce pa u nju nalije litar-dva votke, vrati srce i metne u reku Bosnu da se hladi. Niko nije smeo da dira njegovu lubenicu.

Porodično blago

Pokazuje nam sliku svoje supruge. Milka je došla u Beograd da studira ruski jezik i tu su se zavoleli. Unuka Miona Marković je glumica koju gledamo u ulozi Ana Marije u seriji „Žigosani u reketu”.Deca su mu profesori univerziteta. Ćerka Milena je dramski pisac i pesnik, Danica je pisac, a sin Predrag Markovića poznati istoričar čiju pobedu u „Kviskoteci” mnogi još pamte. Od početka je u svojoj porodici postavio „demokratsku osnovu” sa decom nije bilo pogrešnih postupaka.– Unuka Miona je i pored našeg mišljenja bila uporna da bude glumica i ostvarila je svoju zamisao, bez obzira na naša protivljenja – kaže Jovan Marković. – Kada piše o sebi za neku ulogu kaže: jaše konja, vozi bicikl, peva, igra... Život traži cilj, neku ideju-vodilju, a unuka je na pravom mestu baš zbog toga.Inače, Marković već ima sedmoro unuka i praunuku.

Dokumenti vremena

Ovaj scenarista filmova „Idi mi, dođi mi”, „Ćao inspektore”, „Bio jednom Sneško”, „Slučaj Harms”, „Hajde da se volimo”, „Bračna putovanja” i producent „Balkan ekspresa 2” objašnjava nam zašto se danas više ne snimaju dobre filmske komedije...

Za nekoliko filmova koje je gledao kaže da su pretenciozno rađeni, sa velikim ambicijama. Vremena su postala banalna i vulgarna a to se sve svakodnevno vidi na TV. Komedija mora i da veliča, da fokusira i da se na taj način plasira društvena kritika... Šta vi možete u našoj društveno-političkoj stvarnosti uveličati kada je sve nadrealno, besmisleno i smešno. Uveličavanjem se postiže komediografski efekat. Mladi autori to rade sa predrasudama, što umanjuje krajnji rezultat.

Priča nam da odavno nije radio igrane filmove, ni velike projekte, jer nije želeo da ostane dužan saradnicima. Ali je ponosan na stotinak dokumentarnih filmova koje je snimio o stradanju ljudi i besmislu rata tokom devedesetih godina. Veli da su mnoge istine zabeležene, a filmovi ostali trag o tom vremenu. I što je najbitnije, sve te priče gledaće se i posle sto godina. Ovenčane su sa sedam Gran prija na beogradskom Festivalu kratkog metra, a šest nagrada je dobijeno za najbolju produkciju. Svuda u svetu su bili dobro primljeni. Sada je u pregovorima sa Kinezima za jedan projekat...