Kad posum ušeta u hangar

Australija je poznata po jedinstvenim životinjama koje su se našle i u državnom grbu. Manje poznat od čuvenih kengura je simpatični posum. Živi na drveću, hrani se listom eukaliptisa i insektima. Srećno boravi i uz ljude u gradskim sredinama  naseljavajući drveće po parkovima, drvoredima i baštama velegrada.

Toliko je simpatična životinja da stariji Australijanci svojoj deci tepaju da su posumi.

Jedne zimske noći u velikom hangaru zajedno sa desetak kolega utovarao sam kutije kolača u kombi. Malo kasnije sa napunjenim automobilima napustili smo fabriku i krenuli, svako u svoj deo grada da hranu rasporedimo po prodavnicama. 

Galerija likova vozača bila je jako specifična;  jaki momci srednjih godina, svi do jednog emigranti iz Srbije, Grčke, Sirije, Libana, Rusije...

Neki sa istaknutim tetovažama, sa po kojom godinom zatvora, razvedeni sa decom tinejdžerima.

Ukratko prodiskutujemo sportske rezultate, izjadamo se jedni drugima na gubitke na kocki, suđenjima koja nam dolaze, novim mobilnim telefonima koje nam traže deca, i nastavljamo da u žurbi punimo vozila. 

Odjednom iz mraka u hangar ulete očigledno gladni mali posum. Priđe meni jer sam bio pored vrata. Neobičan događaj svi ubrzo primetiše i brzo se okupiše oko posuma.

​

Krupni Libanac, obrijane glave sa ožiljkom na obrazu, priđe mi i tiho reče: „Daj životinji da jede”. Uzimam krofnu sa džemom i oprezno, da ga ne uplašim doturam mu hranu.

Posum halapljivo počinje da jede, vozači vade mobilne telefone i slikaju uz smeh i žagor. Kad se posum najeo, kleknem i pokušam da mu priđem u pomilujem ga, ali on uplašeno pobeže napolje u mrak.

Vozači se vraćaju kao kombijima, šalju slike deci ne bi li se ona između dve igrice setila i imaju oca koji radi noću. 

Vozim praznim ulicama kroz noć ka prvoj prodavnici i iznenađen zaključujem da nikada nisam video kolege da su tako uzbuđeni, emotivni i radosni.

Pade mi na pamet misao koju je stalno ponavljao moj prijatelja Đorđe da su svi ljudi rođeni dobri, ali se kasnije kroz život iskvare. U to i danas ne verujem, ali je moguće. Dolazak životinje u našu sredinu mi je sada izgledao kao pad kamena u vodu koja se jako zatalasa, a onda smirila kao da kamen nikada nije ni pao. 

Posum se više nikada nije vratio, ostao je na svom drvetu da brsti lišće i jede bubice, a mi ostadosmo na svom poslu da glasno maštamo o dobitku na lotou koji će da nam promeni život.

Setih se i Bajaginog stiha:

„Čekamo zoru da se razdani, da neko dođe i donese sveću..."

Nama je u hladnom hangaru svetlost i sveću unela životinjica, ali je sveća kratko gorela.

Predrag Vučinić, Melburn