Psi nas uče da vo­li­mo ži­vot

Svet pro­ze Iva­na To­ki­na ima onu sve­ži­nu po­sle ko­je stvar­nost vi­di­mo dru­gim oči­ma. Pro­la­zni­ci po­sta­ju bli­ski lju­di, u nji­ma uoča­va­mo slič­no­sti, a ne raz­li­ke, a ži­vo­ti­nje su ne sa­mo pri­ja­te­lji već ima­ju mno­go ljud­skih atri­bu­ta. Upra­vo je To­ki­no­va knji­ga „Pas” u iz­da­nju „Sa­mi­zda­ta B92”, oži­ve­la tu per­spek­ti­vu; pri­po­ve­dač je tu naj­bo­lji čo­ve­kov pri­ja­telj, ko­ji vo­li i nje­go­vu že­nu i pri­ja­te­lje, a iz­no­si uvi­de ko­jih se ne bi po­sti­deo ni naj­ve­ći fi­lan­trop. Za­to nam To­kin ovim de­lom po­ka­zu­je da „pas vo­li bes­kraj­no, da ni­šta ne zna, a da mu je sve ja­sno”. Da je svet vi­đen nje­go­vim oči­ma do­bar i do­sto­jan bor­be.

Pi­še­te o sve­tu vi­đe­nom pse­ćim oči­ma. To i ni­je svet dru­ga­či­ji od onog vi­đe­nog ljud­skim oči­ma. Zbog če­ga su vam sve psi bli­ski i mo­že­te li stvar­nost da za­mi­sli­te bez njih?

Psi su mi bli­ski ko­li­ko i dru­ga ži­va bi­ća. Mo­žda su mi dra­ži od dru­gih, ali to je ve­ro­vat­no uslo­vlje­no kul­tu­rom u ko­joj sam od­ra­stao. Da nam maj­mu­ni še­ta­ju uli­ca­ma, mo­žda bi mi maj­mu­ni bi­li naj­dra­ži. Osim to­ga, igrom slu­ča­ja, še­sna­est go­di­na mi je naj­bo­lji pri­ja­telj bio pas, pa ve­ro­vat­no i za­to.

Ka­ko vaš ju­nak vo­li svo­je lju­de? Ume li do­sto­jan­stve­no da gu­bi u tu­či s ja­čim pro­tiv­ni­kom? U če­mu po­seb­no uži­va?

To vam sve pi­še u knji­zi, ali ko­li­ko se se­ćam, svo­je lju­de vo­li nor­mal­no, ali taj pas iz­gle­da naj­vi­še vo­li ži­vot, i po­štu­je ga. Sve što je u skla­du sa ži­vo­tom, nje­mu je dra­go, pa i ne­ki lju­di. Nje­go­ve tu­če uvek ima­ju mi­ris smr­ti, i on kroz njih uči ka­ko se gu­bi i do­bi­ja. Uži­va u sve­mu.

Psi sve zna­ju i ose­ća­ju. Ovaj vaš ju­nak so­li­da­ran je sa svo­jim dru­ga­ri­ma s uli­ce ko­ji su iz­gu­bi­li dom. Šta čo­vek mo­že da na­u­či od psa?

Ne znam da li sve zna­ju. Pret­po­sta­vljam da zna­ju sva­šta. Ose­ća­ju si­gur­no. Moj ju­nak je svoj i so­li­da­ran je s kim god mu pad­ne na pa­met da bu­de. Čo­vek mo­že od psa da na­u­či šta god ho­će da na­u­či. Me­ni je pas s ko­jim sam ži­veo po­mo­gao da bu­dem bo­lji čo­vek, ne mno­go, ali ko­li­ko sam mo­gao. On je imao po­ve­re­nja u me­ne kao da sam ja ne­ki čo­vek od po­ve­re­nja, a ni­sam bio, pa sam se tru­dio da po­sta­nem do­sto­jan to­ga što je taj pas ose­ćao pre­ma me­ni, i us­peo sam da ga ne iz­ne­ve­rim.

Ka­ko ob­ja­šnja­va­te po­stu­pak čo­ve­ka ko­ji je svog lju­bim­ca sma­trao čla­nom po­ro­di­ce, dok ga jed­no­ga da­na ni­je iz­ba­cio na uli­cu? Kod nas je mno­go ta­kvih ži­vo­ti­nja ko­je od­jed­nom ni­ko ne hra­ni, ni­ko ih ne že­li. Šta to go­vo­ri o na­šem dru­štvu, ka­ko na to mo­že­mo da uti­če­mo?

Ob­ja­šnja­vam to ta­ko što taj čo­vek ne ume dru­ga­či­je, ne­što mu ni­je ja­sno, ili mu je ja­sno ali ga baš bri­ga. Ipak, mi­slim da tih ži­vo­ti­nja ko­je ni­ko ne že­li i ne hra­ni u na­šem dru­štvu ima mno­go ma­nje ne­go onih kao što su pi­li­ći, svi­nje, kra­ve i osta­le ži­vo­ti­nje ko­je že­li­mo i hra­ni­mo dok ne oglad­ni­mo. Psi od­lič­no pro­la­ze ov­de. Mi­slim da sve to go­vo­ri o na­šem dru­štvu, ne­što što ne vi­di­mo, s ko­je god stra­ne da po­gle­da­mo.

Ka­da bi bio osta­vljen, ovaj pas umro bi od iz­ne­na­đe­nja pre ne­go od tu­ge. Da li i nas to naj­pre sla­ma, to što ne oče­ku­je­mo ne­ki po­stu­pak, ne­ku reč?

Ne znam za nas, znam za se­be. Ra­ni­je su me oče­ki­va­nja sla­ma­la, a on­da sam po­la­ko, pot­pu­no ne­sve­sno, pre­stao da oče­ku­jem. Čak i kad kre­nem iz dnev­ne so­be u ku­hi­nju, znam da ću naj­ve­ro­vat­ni­je sti­ći, jer tre­ba da na­pra­vim če­ti­ri ko­ra­ka po rav­nom i oko me­ne ne­ma ne­pri­ja­te­lja, pa ipak, znam da mo­že sva­šta da se de­si us­put. Is­hod bi­lo če­ga je uvek ne­iz­ve­stan, pa mi­slim da su oče­ki­va­nja sku­pa za­ba­va. Tru­dim se i po­ne­kad se na­dam. Je­di­no od se­be oče­ku­jem, i to ne mno­go, sa­mo da bu­dem naj­bo­lji što mo­gu.