Genetika nacija

U poslednjih nekoliko godina zapljusnuti smo analizama koje korišćenjem DNK dokazuju pripadnost nacijama. Ideja je da se dokaže da su recimo Englezi Englezi zato što imaju isto biološko poreklo. Ta metodologija dokazivanja pripadnosti nekih ljudi nekoj naciji je sasvim pogrešna. Da kažemo i matematički, ta je metoda sto odsto netačna.

Nacija i genetika nemaju bukvalno nikakve veze. Nacija je društvena i politička kategorija i sa genetikom nema dodira. Nekada je moj pokojni prijatelj Bogdan Ostojić napisao aforizam koji je glasio „Marksizam je dokaz kako nauka može da trijumfuje nad zdravim razumom.” Ovaj aforizam nam pomaže upravo to, da vidimo koliko insistiranje na genetici kao osnovi nacije nije u vezi sa zdravim razumom.

Pogledajmo na sledećem primeru kako to izgleda. Ko neće da se složi da su Arapi nacija? Analizirajmo zatim Arape. Videćemo da su Arapi Bašar al Asad, predsednik Sirije, i Omar al Bašir, nedavno svrgnuti predsednik Sudana. I šta vidimo – predsednik Sirije je belac dok je Sudanac crnac. Kakva vam analiza treba da se vidi da su oni pripadnici različitih rasa, a iste etničke nacije, pazite etničke, ne samo političke nacije. Već tu se vidi da pripadati jednoj naciji znači imati svest i osećaj da toj naciji pripadate i da je prihvatate kao svoju, a da biološko poreklo nema nikakve veze sa tim.

Još je značajniji podatak da su narodi sasvim menjali rasnu strukturu. Dakle, potpuno su u toku istorije „isprali” svoju prethodnu rasnu pripadnost i pretvorili se u sasvim drugu rasu, ali su ostajali pripadnici istog naroda, odnosno nacije.

Pogledajmo npr. turske serije. Videćemo da masu Turaka čine izraziti belci. Setimo se ministra inostranih poslova te zemlje Ismaila Džema. Ili premijerke Tansu Čiler. Belci su koliko i Makron. S druge strane, nema nikakve dileme da su njihovi preci bili mongoloidi. Figurativno rečeno, bili su sličniji Kinezima i Japancima nego sadašnjim Turcima.

O tome nam jedan od najznačajnijih istoričara Arapa Filip Hiti kaže: „Mongoloidni Turci, novi rasni elemenat, preuzeli (su) barjak vere Muhamedove”. Pogledajmo današnje Turke. Pored velikog broja tipičnih belaca, postoji većina koja je malo tamnije puti. A nema nijednog mongoloda, barem ih ja nisam sreo, iako sam bio mnogo puta u Turskoj i video bezbroj turskih filmova. Dakle ti mongoloidi su sasvim promenili svoju rasnu strukturu, ali su Turci bez ostatka.

Kome pada na pamet šta je bilo u sadašnjoj Turskoj do 1071, do bitke kod Mancikerta na krajnjem istoku današnje Turske, kad je seldžučki sultan Alp Arslan pobedio vojsku vizantijskog cara Romana Diogena. Vizantija je tada predstavljala kompaktnu, pretežno grčku zemlju sa sedam, osam miliona stanovnika. Procenjuje se da je posle te bitke oko 200.000–300.000 Turkofona prodrlo i osvojilo Vizantiju. Posle pada Carigrada 1453. Grci su bili zdrobljeni. Zemlja je postala turkofonska. Gde je nestalo tih sedam, osam miliona hrišćana, mahom Grka? Oni su islamizovani i turcizirani. I to je današnja osnova Turaka iz Turske. Kako to izgleda videćemo iz sledećih podataka. Sultan Murat iz Kosovskog boja bio je sin grčke princeze Jelene, njegovog sina Bajazita rodila je Grkinja Đulčiček Hatun. I dokle da idemo? Dvesta godina kasnije sultane rađaju Ukrajinka Hurem i Italijanka Nurbanu. Gde je tu Turska genetika?

Engleski istoričar Gibons to ovako predstavlja: „Pošto su jednostavno promenili ime i religiju, vizantijski Grci su se predstavili pred istoriju kao nova rasa i nacija koja je prihvatila nove zadatke i tako osigurala dugovečnost Vizantije pod islamskim ruhom.”

Za nas je važno da znamo da mi biološki čiste Turke nikada nismo sreli. Vojska sa kojom smo se sukobili na Kosovu bila je, nažalost, pretežno etnički grčka preobražena u turkofone. Poreklo nije igralo nikakvu ulogu. Svest je ta koja ih je određivala.

Uostalom, zašto ići toliko u prošlost. Pogledajte u Prijepolju ispred muzeja spomenik podignut na osnovu fotografije iz 1919. Na njemu je majka Ružica Pejović sa dva sina – Lukom Pejovićem i Alijom Poturkom. Danas Alijini potomci govore da su Bošnjaci i da govore bosanski, a figurativno rečeno, idu na zadušnice svojoj babi Srpkinji.

Po popisu izvršenom u „hrvatskom” Dubrovniku iz 1890, kad Srbija nije smela ni da pomisli da vrši neku propagandu, više od 90 odsto stanovnika u kući govori srpski. Ali mnogo je važnije da u „hrvatskom Dubrovniku” bukvalno niko ne govori hrvatski. Danas veliki broj praunuka tih Srba žele da Srbi nestanu, ne samo u u Hrvatskoj nego i u Prokuplju.

I kakve veze ima genetika sa činjenicom da oni sada hoće da budu Hrvati i Bošnjaci? Srbin je samo onaj ko to želi, bez obzira na poreklo.

Profesor univerziteta i osnivač naučne discipline Politikologija religije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista