Uspešne i neuspešne nacije

Postoje na desetine faktora koji presudno utiču na ekonomski uspeh ili neuspeh nacija. Naravno, podrazumeva se da je kapitalistički oblik uređenja sa njegovim glavnim institucijama optimalan ambijent za razvoj nacija. Pri tome kapitalizam je prolazio i prolazi kroz različite faze razvoja. Na pitanje zašto su neke nacije uspešne dok druge nisu treba odmah na početku istaći da nijedan odgovor na to pitanje neće biti potpun.

Prvu značajniju analizu tih faktora dao je M. Veber u svom delu „Protestantska etika i duh kapitalizma”. On je stavio naglasak na značaj protestantske etike za uspeh neke nacije (naporan rad, disciplina, štedljivost), pri čemu su stvaranje profita i bogaćenje (za razliku od drugih religija) etičke vrednosti i dobre same po sebi. Polazeći od toga, neke zemlje srednje Evrope koje su prihvatile tu religiju bile su uspešnije od drugih. D. Acemoglu i Dž. Robinson u svom delu „Zašto nacije propadaju” naglasak su stavili na važnost društvenih institucija za uspeh nacija. Oni te institucije dele na ekstraktivne (izrabljivačke), u kojima nosioci vlasti (sa drugim strukturama) dizajniraju ekonomske i političke institucije zemlje prema svojim interesima, te na inkluzivne, koje po definiciji i u načelu (za razliku od ekstraktivnih), vode ekonomskom prosperitetu zemlje i pravednijoj raspodeli dohodaka i bogatstva. Naravno, pri tome moramo biti obazrivi, jer iz niza razloga imamo u nekim zemljama ekonomski uspešne diktature i ekonomski neuspešne demokratije. Na tehnološkom institutu (MIT – SAD) za određivanje tehnološkog nivoa i uspeha neke zemlje težište je stavljeno na važnost i složenost njenog „autputa” i „inputa”, odnosno na kompleksnost privredne strukture zemlje, a pogotovo na njenu uključenost u „globalne linije vrednosti i snabdevanja”. Konačno, niko nije osporavao značaj geografskog položaja i resursa neke zemlje za njen uspeh ili neuspeh.

Zbog niza okolnosti gotovo sve nerazvijene ili neuspešne zemlje pate od zakržljale ili zastarele industrijske strukture, visoke nezaposlenosti, lošeg sistema obrazovanja, ekstraktivnih ekonomskih i političkih institucija, nerazvijene tehničke i socijalne infrastrukture, pravne anarhije i odsustva demokratskih institucija i procedura, ogromnih nejednakosti i korupcije, zagađenosti javnog prostora zbog raširene i podržavane supkulture. Od ukupno 195 država samo je njih 16 od 1961. uspelo da se otrgne od siromaštva. Najčešće se kao dobar primer navode Japan, Kina, Singapur, J. Koreja, Malezija, Tajvan, Tajland, Hongkong, te Izrael, neke članice EU (Češka, Slovačka, Irska, Estonija). Sve te zemlje su u svojoj strategiji pošle od vlastitih uslova, jer ne postoji gotov recept koji se može primeniti. Svima njima je pošlo za rukom da dobro procene okolnosti i na osnovu toga da utvrde prioritete razvoja. Svima je manje ili više zajedničko to što su se, uz snažan oslonac na državu, opredelile za „ekonomiju na bazi znanja”. Obrazovana radna snaga, visoka ulaganja u istraživanja i razvoj uz saradnju sa privredom, omogućili su ovim zemljama brz transfer i dalje inovacije stranih tehnologija. Podsticanje štednje, stranih i domaćih investicija, stimulativan devizni kurs, fleksibilno i konkurentno tržište rada, debirokratizacija i sl. omogućili su ovim zemljama da se izlože globalnoj konkurenciji i da se integrišu u svetsko tržište. Jasno je da ništa od svega toga ne bi bilo moguće bez konsenzusa vlade, poslodavaca i sveta rada, a pogotovo bez oslonca na nekorumpiranu vlast, te na tradiciju, radnu etiku, „žrtvovanje” i rešenost svih da se oslobode inercije zaostalosti. To u suštini  znači da uspeh neke nacije ima endogeni karakter. Uspešne nacije, čak i kada nemaju prirodne komparativne prednosti, same ih stvaraju na bazi „ekonomije znanja” i samopregora.

Nacije koje iz bilo kojih razloga nisu uspele da izbegnu inerciju zaostalosti čekaju teška vremena. Nepovoljan paradoks je da se tehnološki progres u 21 veku ubrzava, a da u isto vreme jača protekcionizam. Do sada su multinacionalne kompanije bile glavni akteri globalizacije. Sada se u taj proces, na primerima protekcionizma, jače uključuju države na dva načina – u podsticanju domaće savremene industrije i tehnološkog progresa, ali i u zaštiti svog tehnološkog suvereniteta. To znači da najjače države postaju sve značajniji akteri globalne tehnološke konkurencije. U tim uslovima malo ostaje prostora za manje razvijene zemlje. Konvencionalni pristup faktorima razvoja – da su dovoljne dobre institucije, dobra infrastruktura, obrazovana radna snaga, makro-ekonomska stabilnost i slično – dobar je, ali nedovoljan. Nacije koje žele da se otrgnu iz inercije zaostalosti moraju da naprave dubinsku analizu svih uslova i da iz korena promene dosadašnju strategiju i ponašanje. I da makar u jednoj oblasti, uz velike napore, pa čak i uz rizik, naprave tehnološki prodor kako bi se otvorio širi prostor za integraciju zemlje u svetsko tržište.

Dr ekonomskih nauka