Kako ću se uklopiti?

25.maj 2008. - Dan posle „Evrovizije“ - Dan Mladosti: U Hong Kongu nedelja - 3 ujutro, u Arizoni, subota - podne, u Beogradu subota – 9 uveče. Moj sin i ja na Skajpu, on u Americi, ja u Hong Kongu, majka/baka u Beogradu. Nas troje na tri kontinenta. Sin i ja razmenjujemo tekst poruke. On mi daje uputstva kako da se uključim da preko interneta gledam završno veče „Evrovizije“ u Beogradu. Propustila sam Mariju, al’ sam konačno priključen i gledam našu Arenu. Srce ubrzava…

 Ja – sinu: „Pa jel’ znaš da nam je Arena samo 200 metara od kuće?“

On – meni: „Ćuti sav sam se naježio“.

Slušamo, gledamo, komentarišemo i delimo doživljaj …

 I onda Jelena sa „Orom“ …

Sin – meni: „Rasplakaću se …“

Ja – njemu: „Pa ja već plačem …“

Kažem, ‘ajde da nazovemo nasu baku, da vidimo da li gleda, dal’ je sama ili ima društvo. Zovem majku, glas joj dobro zvuči, kaže gleda koncert al’ je za trenutak prebacila na drugi program da pogleda emisiju o Novom Meksiku i da se priseti kako smo prošle godine svo troje uživali na proputovanju po jugo-zapadnoj Americi i da ne može da dočeka da se uskoro okupimo ….

Ove godine nam je 20 godina od kako smo sin i ja napustili Beograd, Srbiju, tada Jugoslaviju. Zašto? Što iz avanturizma, što iz želje da napravimo mogućnost izbora za budućnost … Bilo je to davne osamdest osme, kad se još uvek dobro živelo i imalo vere …

Kao i svi emigranti, i mi smo obeleženi teškim, napornim procesom adaptacije, koji je konstantno prisutan i nikad ne prestaje. Pregurasmo i zelene karte i malo plaćene poslove i nedostatak letovanja i zimovanja i rat i dokazivanje da mi Srbi nismo teroristi, demonstrirali smo kad su nas nemilosrdno kaljali, pratili „CNN“ vesti i „New York Times“ i čitali između redova ne bi li predvideli sledeći korak velesila, bili iznenađeni nekim “našim” potezima, razočaravali se, padali i išli dalje …

A uz put, kroz neophodan proces adaptacije, učili pravila igre “svakodnevice’, naučili da se osmehujemo uz “how are you doing?”, da držimo distancu od bar metar od sagovronika, da ne gledamo sagovornika direktno u oči, da “istina’” može da se kaže na hiljadu i jedan način a ne samo kroz “da mu sručim u lice”, da nikad ne pričamo o politici ili parama ili veri, uživali i radovali se našim uspesima – merenim ne $$$ već novim saznanjima, iskustvima i priznanjima.

Našoj jugo/srpsko/slavensko/pravoslavno/vizantijskoj “matrici” dodali smo još nekoliko nijansi anglo-saksonskih, romanskih i azijskih boja… Živeli smo po svim svetskim metropolama, od Njujorka, Toronta, Londona, Pariza, pa do Hong Kong-a, nagledali se i iskusili razne lepote i doživljaje, obišli kulturne znamenitosti raznih zemalja, slušali i najbolje orkestre i opere i mjuzikle i gledali predstave i posećivali barove, i …

Al’, eto, i nakon dvadeset godina suze još uvek kanu kad se pogodi, ono što ja zovem “lična kulturna matrica”. Mlađe odnosno generacije posle nas ponekad nas nazivaju “jugonostalgičarima”. Kao da treba da se pravdam i da zaboravim - da sam dete poteklo iz Titove ere, da smo išli na sletove povodom proslave 25.maja, slušali „Indekse“, „Dugme“ i Selmu, malo obraćali pažnju na ovaj ili onaj kongres, što smo kao generacija svi završili fakultete, želeli da puno radimo i lepo živimo, čekali posao, živeli kod roditelja, ženili se i udavali uz Cuneta, Lepu Brenu, Miroslava Ilića, “Višegrade grade” … Što smo se krstili uglavnom samo na sahranama svojih predaka, čitali Selimovića, Andrića, Šantića, Miku, Pekića…. odlazili u Italiju u sezonski šoping, učili Engleski, i verovali da ćemo bolje od svojih roditelja …

Ne, nije to nostalgija, ona je davno prošla - to je potreba za prepoznavanjem, identifikovanjem, pripadanjem. U toj ličnoj-kulturnoj-matrici nalaze se i epske pesme i eskurzije - obilasci manastira i letovanja po jadranskim ostrvima i Čkalja i “Neretva” i „Ne Daj se Ines“, i „Beogradsko proleće“ i lipe, maturantske večeri u „Jugi“, Ada i Ada Međica, beogradski ćoškovi, “Bolji život”, sladoled kod „Petrovića“, KST, „Atelje 212“, „Beograd 202“, Zimske Olimpijske igre u Sarajevu, ciganska muzika, zimovanja na Kopaoniku, Ćosić i 4.maj 1980, „NIN“ i „Vreme“, i Divac, Brega, „Andergraund“ …

Van naših prostora jedini deo naše kulturne matrice koji se prepoznaje je onaj koji smo nadogradili u procesu adaptacije u tim sredinama, preuzimanjem načina života, rada, življenja, usvajanjem društvenih vrednosti i pravila ponašanja.

Onaj drugi, veći i značajniji deo, ona naša baza - ili se ne prepoznaje ili se samo naslućuje raznolikost i neko nedefinisano iskustvo i bogatstvo. Kako “bre”, da anglosaksonac razume zašto plačem dok slušam „Oro“ na (izvikanoj) „Evroviziji“? Kako on može da čuje da je u toj melodiji “od tuge sreća istkana”? Kako da objasnim da sam ponosna što je „Evrovizija“ baš u Srbiji, u Beogradu i što je tako dobro organizovana?

„Big deal!” – rekli bi – a meni jeste BIG deal jer već dvadeset godina kad kažem odakle sam, tema se uglavnom odmah menja – što iz neznanja, što iz predrasuda. Pa se čude kako je moguće da slavim Thanksgiving u Hong Kong-u u društvu Kineza i Engleza. A ne mogu da im objasnim da mi ne ide da slavim Aranđelovdan kad nikog moga nema ovde, čak ni crkve …

Elem, vraćam se u Beograd ove godine, kao stari, iskusni emigrant. “Moja raja”, oni koji znaju, razumeju, prepoznaju i poštuju moju, kao i svoju ličnu-kulturnu-matricu – čekaju me. A opet pribojavam se … ne brinu me političke prilike – politika se i onako stalno menja. Ne brine me ni ekonomija – ionako je u uzlaznom trendu, dugoročno gledano …izbor uvek postoji.

Pribojavam se da li će se i kako uklopiti “nadogradnja” moje matrice sa “nadogradnjom” matrice “moje raje”. Jer nismo delili skupa ni ono kad se rađalo, ni kad se umiralo, ni vreme bombardovanja, ni sankcije, ni promene ove ili one vlasti, …Ma samo da “nadogradnja” nije povijena u crno, u zlo, u malicioznost, skučenost, nedostatak tolerancije, nedostatak želje i potrebe da se raste, čuje i vidi …

Jer ako TO bude, što reče pjesnik “… Ja neću imati skim ostati mlad ako svi ostarite, i ta će mi mladost teško pasti, a bit će ipak da ste vi u pravu, jer sam sam na ovoj obali koju ste napustili i predali bezvoljno …”

Nuna nej, nuna nuna nuna nuna neeeeeej … na Vidovdan probudi me ….