Glas porobljenog Beograda – dr Edvard Rajan

Doktora Edvarda Rajana su na beogradskim ulicama građani pozdravljali uzvicima „Viva Rajan”. Bilo je to priznanje za hrabrost ovom američkom lekaru u koje su mogli da se uvere svakodnevno dok je lečio ranjene i bolesne u Beogradu, koji su svi napustili osim civila. Beograd, glavni grad Kraljevine Srbije, na početku Velikog rata postao je karaula pošto su ga od nadmoćne neprijateljske vojske delile samo reke Sava i Dunav pa gotovo i da nije bio branjen. U gradu koji je nemilosrdno zasipan neprijateljskim granatama ostali su samo civili.

Cilj Austrougarske nije bio samo uništenje Srpske vojske i države, već i zatiranje našeg naroda. O tome svedoče nezapamćena zverstva nad civilnim stanovništvom, posebno u Mačvi na početku rata 1914. godine, za koja nikada nijedan austrijski oficir ili političar koji je to naređivao nije odgovarao. Nameri Austrougarske da uništi Srbe suprotstavio se jedan Amerikanac, dr Edvard Rajan. On je u toku Prvog svetskog rata u Srbiji operisao više od osam hiljada ljudi, borio se protiv tifusa, spasao desetine hiljada života, ali i bio zaštitnik srpskog stanovništva u Beogradu za vreme okupacije. Nažalost, njegovo herojstvo smo zaboravili. Da saznam koliko je dr Rajan pomogao Srbiji pomogla mi je knjiga Ratomira Damjanovića „Dr Edvard Rajan – spasilac Beograda”.

Doktor Edvard Rajan je, zajedno sa dva hirurga i 12 medicinskih sestara, u ime američkog Crvenog krsta 16. oktobra 1914. godine stigao u polurazrušeni Beograd koji je razaran austrijskim granatama. Došao je u glavni grad zemlje koju je moćna Austrougarska carevina osudila na smrt i zatiranje. U Beogradu je proveo dve okupacije, 1914. i 1915. godine. Odmah se uselio u napuštenu zgradu Glavne vojne bolnice i proglasio je američkom bolnicom iznad koje je pored zastave Crvenog krsta razvio američku zastavu. O tome je pisala britanska bolničarka Emili Simonds u „Vašington postu” 17. januara 1915. godine. Kako je to učinio, austrougarske baterije prestale su da gađaju bolnicu i tako je beogradsko stanovništvo imalo gde da se previja, operiše i leči. Pošto su SAD tada bile neutralne, prema Petoj haškoj konvenciji iz 1907. godine, ova zgrada je tretirana kao američka teritorija.

U prvom izveštaju koji je dr Rajan poslao Nacionalnom štabu Crvenog krsta u Vašingtonu pisalo je: „Imamo oko 150 teških ranjenika, novi slučajevi stižu svakog dana, a ima oko 50.000 ranjenih širom cele zemlje.”

Doktor Rajan je veoma brzo pod svojom odgovornošću imao čak pet bolnica razmeštenih u 40 zgrada, u okviru njih bilo je devet srpskih lekara i oko 150 sestara na više od 1.200 bolesnika, a od marta 1915. morao je da se bori i sa pegavim tifusom koji je počeo da kosi prestonicu, ali i druge delove Srbije. Po tadašnjim procenama u Beogradu, na vrhuncu epidemije, umiralo je do 50 ljudi dnevno, a dr Rajan se, lečeći bolesne, i sam zarazio. Njegove kolege, američki lekari, dr Ernest Pendlton Magruder iz Vašingtona i dr Džejms Frensis Doneli iz Bruklina podlegli su zarazi.

Doktor Rajan nije bio samo lekar, već glas porobljenog Beograda. Kada su Austrougari, u drugom zauzimanju Beograda, zahtevali da izbaci iz bolnice srpske ranjenike da bi se napravilo mesta za austrijske, on je to odbio. Kada su Austrijanci bežali iz Beograda posle kontraofanzive srpske vojske, austrijski general je ostavio ranjene vojnike u američkoj bolnici i rekao dr Rajanu da od „njega samo traži da se dobro brine o njegovim vojnicima kao što se brinuo o srpskim”. Doktor Rajan je to učinio i Austrougarska ga je odlikovala. Kao što ga je odlikovala Francuska Republika Legijom časti i Kraljevina Srbija Ordenom belog orla.

Doktor Rajan je u dva navrata vršio i dužnost neformalnog konzula SAD u Beogradu, nakon što je iz grada povučen diplomatski kor: prvi put u toku dvonedeljne okupacije Beograda decembra 1914. godine, a drugi posle oktobra 1915. kada je došlo do sloma našeg kraljevstva i povlačenja preko Albanije. Tada je odbio naređenje američkog Crvenog krsta da napusti Beograd.

Kao „konzul” u Beogradu zna se da je sprečio vešanje nekoliko srpskih mladića koje je okupator osudio na smrt, tražio od okupatora da prema srpskom stanovništvu postupa u skladu sa humanitarnim pravom, na njegov zahtev su uklonjena vešala sa Terazija na kojima su stajala tela obešenih srpskih mladića i vršio je koordinaciju programa pomoći srpskim izbeglicama. Početkom 1916. delio je beogradskoj sirotinji u okupiranom gradu žito koje je američki Crveni krst naročito u tu svrhu, na njegov zahtev, kupio u Rumuniji.

Njegova misija u Srbiji završila se 16. oktobra 1916. godine kada se vratio u SAD. Već u aprilu 1917. godine našao se na Solunskom frontu, sada zvanično na savezničkoj strani odmah pošto je Kongres SAD objavio rat Nemačkoj, sa zadatkom da koordinira rad savezničkih medicinskih službi. Zajedno sa srpskom vojskom u novembru 1917. godine ušao je oslobođeni Beograd. Posle kapitulacije Centralnih sila našao se u Berlinu, 1918. godine, kao drugi čovek američke misije Crvenog krsta.

Doktor Edvard Rajan je, lečeći, čuvajući i braneći Beograd i njegove stanovnike u teško vreme okupacije, zaslužio svoje mesto u istoriji. Na nama je da pokažemo da li smo dostojni ovog heroja tako što ćemo čuvati uspomenu na njega i njegovo delo. Nažalost, do sada nismo pokazali da to znamo, bar u ovom slučaju.