Tihi egzodus Srba i dalje traje

Srpski narod u Hrvatskoj do donošenja Ustava Republike Hrvatske, 22. decembra 1990. godine, bio je suveren i konstitutivan. Proglašenjem Srba za nacionalnu manjinu, uz politiku koju su vodili Hrvatska demokratska zajednica i njen predsednik Franjo Tuđman, stvoreni su uslovi za izbijanje građanskog rata u Hrvatskoj.

Od početka 1992. na osnovu Vensovog plana, prostor na kojem su živeli Srbi našao se pod zaštitom Ujedinjenih nacija. Ali, bez obzira na tu činjenicu, hrvatske oružane snage stalno su napadale zaštićenu zonu sve do završnih operacija „Bljesak” i „Oluja” u maju i avgustu 1995. godine. Za vreme rata iz Hrvatske je proterano više od 400.000 Srba. Najbolja potvrda za ovu konstataciju je poslednji popis stanovništva, sproveden 2011. godine. Prema tom popisu Srba je bilo 186.633, sa tendencijom stalnog opadanja, jer je uglavnom reč o povratnicima starije životne dobi.

U Hrvatskoj je na osnovu Zakona o prebivalištu, a pod izgovorom „čišćenja popisa birača”, samo u 11 županija izbrisano više od 67.496 hrvatskih građana srpske nacionalnosti. Koliko god brojke popisa možda pokazuju realno stanje na ratom devastiranim i u poratnom periodu dodatno opustelim područjima Hrvatske, one su zabrinjavajuće i za lokalne sredine i za celokupnu srpsku zajednicu. Pogotovo bi to moglo biti nakon popisa stanovništva koji će uslediti 2021. godine: s biračkih popisa izbrisani Srbi, koji nemaju pravo na ličnu kartu, neće biti evidentirani ni na popisu stanovništva, pa ne treba posebno tumačiti kako će se to odraziti i na manjinsku zajednicu i na brojnost opšte populacije.

Pad udela u ukupnom broju stanovnika povlači za sobom i pad prava Srba kao nacionalne zajednice, propisanih Ustavnim zakonom o pravima nacionalnih manjina. Tihi egzodus Srba i dalje traje, što ilustruju podaci Državnog zavoda sa statistiku Republike Hrvatske, prema kojima broj iseljenih u odnosu na doseljene konstantno raste, a razmera u poslednjoj godini bila je 1:4 u korist iseljenih.

Nažalost, nakon progona Srba u akcijama hrvatske vojske i policije u „Bljesku” i „Oluji” ništa nije učinjeno da se oni vrate u Hrvatsku. Sama činjenica da je to urađeno na prostoru koji je bio pod zaštitom snaga UN nije uvažena, a taj progon nije proglašen humanitarnom katastrofom, što se desilo kasnije s Albancima na Kosovu i Metohiji. Pored toga, Hrvatska nije ispoštovala obaveze preuzete bilateralnim i međunarodnim ugovorima, a posebno je ignorisala Bečki sporazum o sukcesiji iz 2001, čijim se Aneksom G predviđa vraćanje na stanje od 31. decembra 1990. Budući da gotovo ništa nije rešeno i da su im uskraćena osnovna ljudska i građanska prava, sada se ne treba čuditi i pitati gde nestadoše Srbi iz Hrvatske.

Od završetka građanskog rata, iako se na izborima u Hrvatskoj vlast menjala, odnos prema Srbima se nije promenio. Na osnovu diskriminatorskih zakona koje je doneo hrvatski Sabor nasilno su im oduzeta imovinska i sva druga građanska prava i pretvoreni su u građane drugog reda. Umesto da usledi kazna, Hrvatska je nagrađena prijemom u članstvo Evropske unije. Do povratka Srba nije došlo jer je bio selektivan i nije omogućavao da se vrate svi oni koji su to želeli.

Srbi povratnici nakon više od dve decenije od završetka rata i dalje ne mogu da ostvare svoja ljudska elementarna prava iako ona postoje na papiru ali se u praksi ne sprovode. Ti problemi pre svega se tiču imovine koja im je oteta, a nezvanično se njena vrednost procenjuje na 30 milijardi evra.

Država Srbija mora više da se angažuje da poboljša status srpskog naroda u Hrvatskoj. Ona kao matica svih Srba mora prvo da gleda interes svog naroda koji je u ovom slučaju ugrožen, pa tek onda dobrosusedske odnose, bez obzira na to koliko je potrebna podrška Zagreba na putu u EU. Evropa treba takođe više da se uključi u rešavanje problema srpske manjine jer je to njena obaveza, pogotovo što je Hrvatska od sredine 2013. postala punopravna članica EU.

Generalni sekretar Udruženja Srba iz Hrvatske