Nemam vremena za sivi životni akvarel

Na slikama Mirjane Bobić Mojsilović česti motivi su detalji koji asociraju na more: suncobrani, pučina, mornari, čamci, jedra, narandžasti sutoni, palme, prugasto-plave majice... Ipak, ovog leta, spisateljica i slikarka, po formalnom obrazovanju novinar, neće napuštati, zbog odmora, svoju ušuškanu vračarsku rivijeru.

– Ne idem nikuda jer imam mnogo posla. Ali, lepo je raditi. Pre nekoliko dana imala sam književno veče u Pirotu te sam spojila rad i uživanje. Obišla sam manastire po okolini i provela dva nezaboravna dana u tom kraju.

Beogradskoj čitalačkoj publici malo pre toga, početkom jula, predstavila je reizdanje svog drugog romana „Hepi end” i pred odabranom publikom govorila o tome kako u svom mikrokosmosu pisanjem i slikanjem uspeva da ulepša svakodnevicu.

– Stvarnost jednostavno nije dovoljna. Ako imate potrebu i želite, možete da je ulepšate, docrtate, dopišete. I drugi različiti kreativni načini služe tome. Čak neke uobičajene stvari, od kuvanja do uljudnog pozdrava „dobar dan” komšiji, mogu da budu metod da od najtmurnijeg dana napravite sebi divno sunčano vreme, rekla je tom prilikom spisateljica u čijem se dosadašnjem književnom radu ugnezdilo 12 romana („Dnevnik srpske domaćice ”, „Hepi end”, „Majke mi, bajka”, „Ono sve što znaš o meni”, „Tvoj sam”, „Srce moje”, „Azbuka mog života”, „Glad”, „Gospodin pogrešni”, „Traži me”, „Tvoj anđeo čuvar”, „Muška azbuka”), zbirke kratkih priča, šest pozorišnih komada, zbirka poezije, dva književna konkursa koja je sama organizovala i za koje je bila i sekretar i kurir i producent i jedini član žirija.

Detelina sa četiri lista

Pre druženja sa beogradskom publikom početak leta obeležila su joj putovanja na književne večeri u Trebinje, pre toga Smederevsku Palanku...

Mirjana Bobić Mojsilović je završila novinarstvo na Fakultetu političkih nauka i ostavila značajan trag radeći u redakcijama časopisa Duga, Nin, Intervju, Mladina; kasnije na televizijama RTS, B 92, Enter. Njeni tekstovi i emisije danas se izučavaju kao svetli primeri novinarstva 20. veka, ali se sredinom devedesetih godina opredelila za pisanje. Ono u kome je bitnija mašta u odnosu na objektivno prikazivanje, na pravilo da se uvek saslušaju sve strane, da se odgovori na pet novinarskih pitanja: šta, ko, kada, gde i zašto...

Jednom izučen novinarski zanat, međutim, ne može tek tako da se zaboravi. To potvrđuju britki odgovori naše sagovornice, naročito onaj da li bi se i pod kojim uslovima vratila sedmoj sili?

– Ne bih se vratila nikada, sve to sam probala na vreme, počela sam da se bavim novinarstvom vrlo mlada. Poslednjih dvadeset godina bavim se pisanjem knjiga, i živim u svom svetu – iskrena je Mirjana.

Ona zapaža detalje pa ih prenosi kroz ličnu, umetničku prizmu na slikarsko platno i stranice knjiga.

Kako gleda na one ljude koji neprestano kukaju? Koji ne dele njen stav da kreativnost, čitanje, obične male stvari čine sreću i čiji je moto tako popularan u ovom veku – da je materijalno isključivo na prvom mestu i preduslov za sreću.

– Negativni ljudi, oni koji se stalno žale, ili koji govore loše o drugima, uzimaju energiju i vreme. Nemam vremena za taj sivi životni akvarel. Postoji toliko tema o kojima ništa ne znam, ima toliko stvari koje želim da naučim i ima toliko toga što mi okupira pažnju. Radije tražim detelinu sa četiri lista u travi u obližnjem parku ili gledam o oblake i u njima tražim slike, nego što bih trošila svoje vreme na bilo šta što ne donosi radost ili neko novo saznanje.

Arsina lekcija

Dar ili slučajnost da uvek i svugde pronađe osobe sa optimističnim pogledom na svet i na njih skrene pažnju potvrdila je pre dve godine kada je na svom Instagram profilu objavila sliku sa Arsom, radnikom beogradske gradske čistoće i studentom Ekonomskog fakulteta. Slučajno ga je srela na beogradskom asfaltu i napisala: „Arsa čita dr Vladetu Jerotića i čisti ulice Vračara. Arso, rekla sam, neka priča svet šta hoće, a ti idi svojim putem”!

Usledile su hiljade pohvalnih komentara na taj kratak potpis ispod zajedničke slike.

Tražeći optimizam i sreću Mirjana Bobić Mojsilović je organizovala i dva literarna konkursa: Antidepresiv 2011. i Recept za srećan život 2013. Veoma je ponosna na obe uspešno završene akcije, na odziv više stotina pisaca amatera. Prvi put se na Mirjanin poziv javilo više od 800, a na drugi 600 anonimnih pisaca. Novi za sada ne planira. Kaže da ima mnogo svog posla i da takvi konkursi traže ogromno angažovanje.

– Srećna sam što sam to uradila. Neki od autora iz tih zbirki objavili su posle toga svoje prve knjige i zbog toga sam vrlo ponosna.

Naša sagovornica često putuje na promocije knjiga, recituje poeziju, kako po Srbiji, regionu tako po inostranstvu, u zemljama gde žive naši ljudi kojima je bitno da čuju reč svog jezika.

Kako da sačuvamo srpski jezik i za generacije onih koji sada odlaze?

– Jezik je magija, sve je u rečima. Reči imaju eho koji takođe seže i u duboku prošlost, u drevno znanje, u vid i uvid naših predaka. Osiromašujući jezik, oslepljujemo.

Podetinjila uz kćerku

Na pitanje šta je naučila i usvojila od kćerke Mile i mlađih generacija odgovara da joj je kćerka najbolji kritičar i najbolji sagovornik. – Mnogo učim od nje, slušam je sa pažnjom i uvažavanjem. Mogu slobodno da kažem da sam podetinjila, ali to je dobro za stvaranje. Citiraću samu sebe – „život je raj za one koji su spremni da uče i pakao za one koji misle da sve znaju”.

I Mopasan i Biblija

Dela koja čita više puta i kojima se vraća su, na primer, dela Margerit Diras, Murakamija, Mopasanove priče, naslovi Hanifa Kurejšija, ali i Biblija. Sve priče i svi romani su u tragovima u toj knjizi, a posebno ističe značaj Biblije. 

Njoj dugujemo „Nije teško biti fin”

Mlađe generacije su čule i možda koriste frazu „nije teško bit fin” ali oni stariji i sredovečni sigurno se sećaju serijala kratkih programskih segmenata pod tim nazivom emitovanih od 2001. do 2003 godine na nacionalnoj televiziji. Idejni tvorac je bila Mirjana Bobić Mojsilović, u to vreme urednik Kulturno-zabavnog programa RTS-a. U 80 epizoda učestvovali su poznati ljudi iz kulturnog miljea i ukazivali na situacije u kojima svako može da bude fin i vaspitan i sa druge strane prost, nekulturan.

Koliko nam sada, blizu dve decenije od emitovanja, nedostaje takav sadržaj i koliko je generalno teško biti fin? Da li se zbog lepog vaspitanja danas plaća viša cena u životu. Mirjana odgovara: „ Žao mi je što je taj mali-veliki projekat propao i što niko to nije nastavio. Mali životni bonton koji bi nam pomogao da živimo bolje i da budemo bolji potrebniji nam je više nego ikad.