Samo pravi muškarci kreću na Teheran

Godina je 2003. i Bušova doktrina je u punom zamahu. Na početku trećeg milenijuma jedina preostala supersila na planteti žestoko je ranjena u terorističkom napadu na sopstvenoj teritoriji, a odmazda je, kao što znamo, bila žestoka. Avganistan i Irak, i brojne pojedinačne intervencije nizale su se u skladu sa bezbednosnom strategijom u čijoj srži je bilo nastojanje da se preduhitri svaka eventualna nova opasnost po Ameriku i njene interese. Metoda? Preventivni rat. I, upravo negde na talasu na prvi pogled uspešne taktike primenjene na avganistanskim i iračkim ratištima, mogla se čuti preteća fraza čiji je deo poslužio za naslov ovog teksta – „Svako može da napadne Bagdad, a samo pravi muškarci kreću na Teheran”. Istina, o njenom autorstvu i trenutku nastajanja postoje sporenja – po jednima je reč o proceni američkog zvaničnika neposredno posle pada Bagdada i rušenja Sadamovog spomenika u centru grada, a po drugima je to opaska britanskog komentatora za vreme zaglušujuće medijske buke koja je trasirala put za napad na Irak. Danas, 16 godina kasnije, sa najnovijim zaoštravanjem na relaciji Vašington-Teheran, ono što je nekad moglo zazvučati tek kao puko čikanje „velikih momaka” ima mnogo zlokobniji prizvuk.

BOLTONOV NAČIN: Ma koliko da je nezahvalno u društvenim procesima praviti paralele sa nekim ranijim slučajevima i iz toga izvlačiti zaključke, sličnosti u pojedinim postupcima administracije Buša mlađeg i Donalda Trampa toliko su upadljive da ih je nemoguće ignorisati. Ostavimo sada po strani nepoverenje koje su obojica predsednika pokazali prema klimatskim promenama (Buš je napustio Protokol iz Kjota, a Tramp Pariski klimatski sporazum). Ono što u ovom trenutku uliva najviše nervoze u međunarodne odnose jeste evidentna snaga neokonzervativnog kružoka u američkom establišmentu, koji je manje-više uspešno usmeravao obojicu predsednika, a čak su i neka lica u obema administracijama ista.

Zasigurno jedan od najpoznatijih spoljnopolitičkih jastrebova, Džon Bolton podjednako dobro se kotirao i u Bušovom i u Trampovom jatu. Iako ubeđeni unilateralista, sa neskrivenim prezirom prema najvećem delu institucija koje podrazumevaju međunarodni konsenzus, Bolton je za Bušovog vakta dobio mesto američkog ambasadora pri UN. Kod Trampa mu je pripala još prestižnija, i neuporedivo uticajnija sinekura. Sa mesta predsednikovog savetnika za nacionalnu bezbednost Bolton pokušava da što više progura svoj odsečni način vođenja spoljne politike. A šta misli o Iranu najkonciznije je svojevremeno objasnio u autorskom tekstu za „Njujork tajms” naslovljenom „Da sprečite iransku bombu, bombardujte Iran”.

Bolton, ili, recimo, državni sekretar Majk Pompeo, samo su najistureniji predstavnici šire neokonzervativne matrice sa velikim uticajem u Vašingtonu. Sprovodeći svojevrstan socijalni inženjering, pokušavaju napraviti sliku o spoljnopolitičkoj realnosti koja je takva da se može preživeti jedino ukoliko se sledi ratoborna agenda. U takvoj jednačini Iran je država parija, prokazani, „odmetnički” režim koji ozbiljno preti da uzdrma svetski poredak. Ništa ne mari ukoliko se u toj konstrukciji potegnu neistine. Svojevremeno su tako servirane priče da je nekadašnji predsednik Irana Mahmud Ahmadinedžad bio aktivni učesnik u talačkoj krizi kada je u Teheranu 1979. zarobljeno osoblje američke ambasade, a identične optužbe prišivane su i iranskom šefu diplomatije Džavadu Zarifu. Oba puta su to bile ono što se danas popularno naziva „lažnim vestima”, ali naknadni demanti nikad nisu uspeli da poprave lošu sliku koju je šira javnost već stekla o Iranu i njegovim liderima.

MALE, DOSADNE ČINjENICE: Kako ove nedelje zapaža nekadašnji dopisnik „Vašington posta” iz Teherana, koji je tokom službovanja došao u direktan sukob sa iranskim režimom, američka politika maksimalnog pritiska uzima najveći danak u iranskoj srednjoj klasi, toj „najobrazovanijoj i verovatno najviše prozapadno orijentisanoj populaciji u regionu”. Srce i duša američkih neokonzervativaca su, međutim, čvrsto vezani za Izrael, uz bezgranično razumevanje prema petrodolarima konzervativnih sunitskih monarhija u Zalivu. Džaba su zato Iranu sve činjenice koje bi mu mogle ići u prilog.

Trampa bi, za razliku od Buša mlađeg, od pogrešnog poteza, kao mnogo puta u životu, mogao da sačuva instinkt prekaljenog poslovnog čoveka. On i sam zna da je do Bele kuće došao zahvaljujući i protivljenju međunarodnom intervencionizmu. Da, pak, ima svest o tome s kim ima posla u najužem okruženju, predsednik je pokazao pre nekoliko dana komentarišući Boltonov ratoborni pristup rečima da često mora lično da „smiruje Džona”.

A Džon se dosad mnogo puta pokazao kao žilav igrač...