Zemlja u kojoj je počelo Arapsko proleće
Jedna od najlepših razglednica leta mogla bi biti slika Tunisa, najsevernije afričke zemlje, smeštene u samo središte Mediterana, u kojoj miris jasmina zaista ispunjava letnje večeri. No, iz zemlje u kojoj je, Jasmin revolucijom, počelo Arapsko proleće stigla je vest da je pre nekoliko dana umro prvi postrevolucionarni demokratski izabran predsednik Bendži Kaid Esebsi. Ta vest navodi na razmišljanje o tome da li se opet mogu očekivati promene u Tunisu, i u kojem bi se pravcu promene mogle odvijati. Ako ostavimo po strani estetiku i čulne doživljaje, Tunis je zanimljiv i kao pojedinačna zemlja i kao paradigma za promene koje su zahvatile Bliski istok i severnu Afriku u protekloj deceniji. Videćemo u kojem će se pravcu društvena dinamika dalje razvijati, ali da bismo objasnili zašto je Tunis zaista interesantna zemlja, moramo se vratiti u malo dalju prošlost.
U centralnom delu glavnog grada Tunisa nalazi se spomenik Ibn Halduny, srednjovekovnom filozofy, ekonomisti i istoričary, koji je višestruko zadužio društvene nauke. Neki ga čak nazivaju i prvim pravim sociologom. Ibn Haldun nije samo simbol značajnog filozofskog nasleđa, već i tolerantne (pluralističke) verske, kulturne i političke klime koju baštini istorija ove zemlje mnogo pre perioda kolonizacije. Od svih arapskih država, Tunis je prvi, još 1861. godine, dobio pisani ustav. U mnogim oblastima ova zemlja je bila progresivna i ispred svog vremena, i to pokazuje niz primera iz istorije.
Nakon oslobađanja od kolonijalne vlasti, na snazi je bio sekularni režim Habiba Burgibe koji je islam izgurao na margine javnog prostora i doprineo ravnopravnosti žena (Tunis je prva arapska zemlja koja je 1956. zabranila poligamiju). U to vreme otvarani su vrtići, poboljšan je penzioni sistem... Ben Ali, sledeći predsednik republike, okrenuo je kormilo države u pravcu afirmacije islamske tradicije. Međutim, sekularne tekovine ostale su na snazi. Erupcija nezadovoljstva zbog autoritarne vlasti, korupcije, nepotizma i narastajućih socijalnih nejednakosti u dryštvu kulminirala je u decembru 2010. godine, kada je, nakon samospaljivanja mladića koji je prodavao voće i povrće, počela Jasmin revolucija. Domino efektom, Jasmin revolucija pretvorila se u Arapsko proleće, koje je zahvatilo Egipat, Libiju, Siriju... Tunis je prva zemlja koja je izašla iz političkih nemira. Na prvim postrevolucionarnim izborima pobedu je odnela Enahda, partija koju su u javnosti klasifikovali kao proislamsku. Već na narednim izborima (2014. godine) na čelo države vratili su se sekularisti, donesen je ustav, a Esebsi je postao prvi predsednik Tunisa nakon prevrata. Od novih vlasti mnogo se očekivalo: da se ispune zahtevi izneseni tokom revolucije, između ostalog i da se reše nagomilani socioekonomski problemi.
Tokom Jasmin revolucije i neposredno posle nje, rađena su različita istraživanja o tome za kakvu su se sliku Tunisa učesnici protesta borili. Rezultati su bili oprečni: jedni su pokazivali da građani Tunisa žele reislamizaciju, i da je zato Enahda pobedila na prvim slobodnim i fer izborima, a drugi, naprotiv, da Tunišani žele povratak tolerantnoj, liberalnoj i demokratskoj istoriji i kulturi i da su, u skladu sa tim, sekularisti na čelu sa Esebsijem i preuzeli vlast. Ne može se zaključiti koja interpretacija više odgovara realnosti, ali pretpostavljam da su zastupljena i jedna i druga uverenja, jer se vrednosni sistemi građana jako razlikuju (uostalom kao i u drugim zemljama).
Nekoliko godina nakon revolucije, Tunis je uspeo da konsoliduje demokratiju, održani su parlamentarni (2011. i 2014), predsednički (2014) i lokalni (2018), slobodni i pošteni izbori i nema većih političkih trzavica. S druge strane, Tunis se suočava s ozbiljnim ekonomskim problemima, pre svega sa nezaposlenošću mladih i velikim regionalnim nejednakostima. Bezbednosni izazovi takođe su uvek aktuelni i sve to zajedno sliku čini dosta složenom. Pretpostavljam da jedan deo stanovništva zaista želi konzervativniju klimu, a da drugi deo želi opstanak čvrstih sekularizacijskih okvira. Verujem ipak da su i jedni i drugi ujedinjeni u želji za boljim životom. Sada ih očekuju novi izbori na kojima će se videti u kojem će pravcu društvo dalje da se razvija.
Tunis je još jedna u nizu zemalja sa izraženim ekonomskim problemima koji su rezultat (polu)periferijskog položaja u kapitalističkom poretku i kao takva deli sudbinu većine država, kako na afričkom, tako i na svim drugim kontinentima. No, politička stabilnost jedna je od najvažnijih izvojevanih bitaka nakon 2011, a kulturne i istorijske specifičnosti najsevernije afričke zemlje ostaju veoma važno nasleđe. Bilo bi lepo kada Tunis ne bi bio sinonim za Arapsko proleće i socijalne probleme, već i za interesantan kontinuitet dinamične i bogate kulture koja svakako pripada arapskom kontekstu, ali baštini i izuzetno zanimljive istorijske specifičnosti.
Asistentkinja na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu