Pogrešan pristup problemu jezika

Pročitao sam feljton gospodina Muamera Zukorlića pod naslovom „Jezik bosanski opasnost za srpski”. Na kraju naslova je i znak pitanja koji ukazuje, verovatno, na nedoumicu autora da li je i koliko bosanski jezik opasan za srpski. Njegovu nedoumicu niti jednog trenutka nisam shvatio, ma koliko sarkazma bilo u njoj, jer sam tekst u potpunosti razumeo i nisam video opasnost za svoj maternji jezik. Ali sam se zapitao šta bi bilo, ako je to uopšte i moguće da se desi, da se jedan Australijanac ili Amerikanac upita da li je njegov jezik, ako bi ga nazvao australijskim ili američkim, opasan za jezik kojim kojim on govori – engleski, naravno. Još drastičniji primer imali bi u Južnoj Americi, gde velika većina naroda govori španski ili portugalski. To im nimalo ne smeta da njihovi pisci postaju slavni u svetu, pa i da neki od njih dobijaju Nobelovu nagradu za književnost.

Međutim, mislim da je greška autora u pristupu problemu jezika i njegovom vezivanju za nacionalni identitet. Naravno da je i ovaj pristup pogrešan. Onda se postavlja, možda, i pravo pitanje: Šta je autor hteo da nam ukaže objavljenim feljtonom? On iznosi stav da je „...nemoralno i civilizacijski neprimjereno bilo kome spočitavati da se ne zove onako kako on sebe imenuje...” Sa ovim stavom se apsolutno slažem, ali se istovremeno pitam kakve to veze ima sa jezikom koji taj neko govori. Opet bih se vratio na situaciju u Latinskoj Americi. Niko u svetu ne „spočitava” naziv Meksikanac, na primer, ali ni Meksikancima ne pada na pamet da poriču da je njihov jezik španski. Ta činjenica ne dovodi u pitanje nacionalni identitet Meksikanaca. Autor u jednom delu svoga feljtona ističe, kao pozitivnu tekovinu, to da su Bošnjaci „ostvarili svoje zakonom zagarantovano pravo o upotrebi svoga jezika i pisma u pravosudnim procesima”. Da nije žalosno, ovo bi bilo smešno, jer u tim pravosudnim procesima, kako nam dosadašnja praksa pokazuje, korišćeno je ovo „zakonom zagarantovano pravo”, uglavnom u cilju odugovlačenja sudskih procesa, a to su koristili pojedinci sumnjivog karaktera. Sve u svemu, možda je i jasno šta je autor feljtona želeo da postigne, da preko lingvistike dokaže stav o autohtonosti Bošnjaka, obrušavajući se, pritom, i na institucije i autoritete (Odbor SANU za standardizaciju srpskog jezika, Matica srpska...) i pored toga što niko i ne poriče tu autohtonost.

Ipak, možda je greška u pristupu autora celoj problematici. Dokle nas je, u ne tako davnoj prošlosti, dovela politizacija ovakvih i sličnih problema jasno je danas svakome na ovim prostorima. Možda je naslov trebalo da glasi „Jezik srpski, opasnost za bosanski”. Predlažem da autor razmisli o tome. Tada bi bio više u trendu.

Mirko Minić,
Novi Beograd