Kolar, stolar… i još ponešto

Zaprežna kola se danas retko mogu videti, a još ređe čeze ili fijakeri koji bude nostalgiju za „dobrim, starim vremenima“ i dobom romantike. Zapravo, kad su nestala ta vremena i romantika, nestala su i drvena kola, a sa njima i kolari - majstori koji su ih pravili. Zamenili su ih moderni automobili sa mnogo više upregnutih konja koji se ne vide. A koliko do juče su oni pravi bili simbol moći i bogatstva njihovih vlasnika.

- Zaprežna kola su bila za rad, a čeze i fijakeri za uživanje. A ni jedna ni druga nije bilo lako napraviti nekadašnjim primitivnim alatom, pa ni danas, ako bi neko i pokušao uz mnogo bolja pomagala - tvrdi majstor Milorad, poznatiji u svom kraju kao Bebić zbog istoimene kolarske radnje.

- Pogledajte samo te točkove urađene veštim rukama i primitivnim alatom - priča dok nam pokazuje delove nekadašnjih drvenih kola razbacane po radionici. A on to svojim majstorskim okom sigurno može da „snimi”, jer iako nije star, kolarskim poslom se odavno bavi. Zvanično, još od 1972. godine.

Od malih nogu

- Počeo sam da izučavam ovaj zanat i radim još od sedmog razreda osnovne škole. A imao sam od koga da učim, kao što to danas ima moj sin. I otac i ujak su mi bili kolari u Brzanu, i bogami za obojicu je bilo posla. Danas ovaj zanat izumire, pa ga ni za mene nema dovoljno - priča naš sagovornik.

S tugom u glasu dodaje da skoro i ne pamti kad mu je neko poslednji put naručio da mu napravi drvena kola.

(/slika2)- Ima tome sigurno i više od deset, petnaest godina. Danas tek poneko dođe da mu popravim neki deo od kola ili da restauriram čeze, kao ove što su trenutno u mom dvorištu, jer ni selo nije kao što je nekad bilo. Sve se modernizovalo, mašine su u mnogim poslovima zamenile konje - vajka se Bebić.

Inače, ni restauracija nije strana Miloradu, jer je u nedostatku svog osnovnog kolarskog posla 12 godina radio za Gradski zavod za zaštitu spomenika u Kragujevcu i restaurisao stare, drvene crkve - brvnare.

Za njih nema tajni

- Niko danas ne pomišlja da se bavi kolarskim zanatom, pa čak ni moj sin, koji se više razume u stolarski. Ali, nikad se ne zna šta će ti biti potrebno u životu i koristiti da znaš. Možda se jednom vrati moda kolara, pa planiram da ga uputim i naučim svim tajnama mog zanata - kaže naš sagovornik.

Za neku od tajni smo se i mi zainteresovali, recimo od koje vrste drveta se kola prave.

– Od jasena, bresta i bagrema, zavisno već od dela za koji se koristi. Bagrem ide za, kako mi kolari kažemo, trupinu i paoc, jasen za naplatu i raklje...

– Šta je paoc (paok), pitali smo jer gotovo ništa od onog što je pomenuo nismo nikad ranije čuli. U pomoć nam je pritekao Miloradov sin Jovan:

- To vam je nešto kao felga! - objasnio nam je.

Zaprežni točak nema felgu, ispravlja ga otac, ali nama je pomogao da se bolje razumemo.

(/slika3)- Točak je najteže napraviti. Postoje dve vrste točkova. Za teretna i putnička kola. Prvi ima 12, a drugi 16 paoka koji su od bagrema i jasena - kaže Milorad i objašnjava da za točak treba i matematika. Mora da se izračuna unutrašnja i spoljna mera, da se savršeno urade paoci, treba ga na kraju i uraditi po krugu koji se nacrta uz pomoć olovke i kanapa...

Inače, naš sagovornik sam nabavlja materijal, od sirovina kojih u našim krajevima ima u izobilju.

- Dugo sam kolar, stolar, drvodeljac, dugo baratam drvetom, tako da nas dvojica ama baš sve umemo da napravimo od njega - poručuje Bebić, koji danas sa svojom porodicom preživljava uz pomoć veštih ruku i stolarskog zanata. Uzgred, radnja po kojoj je stekao nadimak odavno ne postoji, zbog nedostatka kolarskog posla.