Jedan evropski paradoks

U broju od 2. avgusta 2019. godine „Politika” svoje čitaoce upoznaje s tim da je šef diplomatije današnje demokratske Nemačke, uticajne članice Evropske unije, Hajko Mas zamolio u Varšavi poljski narod „za oproštaj za sramno gušenje u krvi Varšavskog ustanka pre 75 godina, 1. avgusta 1944. godine, i za to što su Nemci sravnili sa zemljom veliki deo Varšave. „Nemci su odgovorni za tu okrutnost”, dodao je on, učinjenu s ciljem „da se uništi sve što je deo poljskog identiteta” On je taj „otklon” od nacističke, totalitarne, rasističke i genocidne Nemačke Trećeg rajha, dakako, jedino mogao da učini pošto su posleratna Nemačka i nemački narod kažnjeni provlačenjem kroz nimalo „nežan” proces denacifikacije.

U Evropskoj uniji danas postoji, takođe, jedna demokratska država, Hrvatska. U ratnim godinama strahovlade nacističkog Trećeg rajha ona je imala svoju, takođe, nacističku, totalitarnu, rasističku i genocidnu državu Hrvatsku. Za genocid te države počinjen nad srpskim, jevrejskim i romskim narodom, takođe s ciljem „da se uništi sve što je deo, pre svega srpskog identiteta”, ni socijalistička, niti postsocijalistička, demokratska, evrounionistička Hrvatska se do danas nije izvinila, niti tražila oproštaj, bilo u Beogradu, bilo u Tel Avivu.

Paradoks sui generis. Velika Nemačka može, mala Hrvatska ne može, niti hoće. Zbog čega, pita se čitalac. Odgovor na postavljeno pitanje jednostavan je i čist: za razliku od Nemačke i Nemaca, Hrvatska i Hrvati za svoj genocid nikad nisu bili kažnjeni, niti provučeni kroz proces deustašizacije – denacifikacije.

Dr Dušan Nikoliš,
međunarodni politikolog, naučni savetnik,
Beograd