MAJMUNSKA POSLA

Još odjekuju novinarska ushićenja povodom Evrosonga. Ne mislim na pohvale organizaciji i, uopšte, jednoj lepoj priredbi, već na „poruke Evropi”, „poruke svetu” da smo dobri, gostoprimljivi, nasmejani, predusretljivi. Da pevamo i igramo po splavovima i živimo takoreći „kao da smo normalni”. „Šaljemo pozitivnu sliku u svet”. Na njoj nema pobijenih, zaklanih, bradatih s mrtvačkim glavama i prekrštenim kostima na šubari, nema logora, uplakane dece i majki. Ne, mi smo dobrodušni, nasmejani, „mi igramo, mi pevamo, mi nikoga ne diramo”.

Lepo se može videti da nemamo kljove vukodlaka, vučje kandže, noževe u zubima, već smo kao i drugi u toj Evropi: pijemo koka-kolu, nosimo farmerke, jedemo hamburgere i hot-dogove, slušamo zapadnjačku (svetsku!) muziku i ostalo što nam kažu... Novinari presreću strance na beogradskim ulicama i propituju ih, traže da im kažu utiske o nama. A ovi, malo-malo, pa izraze čuđenje kako ih, eto, niko nije napao, kako su „iznenađeni” utiskom da su Beograđani tako normalni...

E, to smo mi! To je prava slika o nama, klikću novinari. Od sada, svet će nas drugačije gledati. Molimo vas, volite nas.

Kao da će slika ovih nekoliko dana potrti višegodišnje, prethodne. Neće. Postojaće i jedne i druge.

Ali to nije sve – što rekli prodavci kojekakvih drangulija na televiziji, to jest „kupovini iz fotelje”. U prosto ganutljivoj želji da nas prigrli majčica Evropa, bar kao pastorče neko, umiljavamo joj se do besmisla. Dodvorujemo joj se i podražavamo je neumereno, ali ne u radu, poslovanju, suštini, već pojavno. Kao majmun koji imitira čoveka.

Tome doprinose i glasila koja na te pojave ne gledaju kritički, već ih samo prenose pa i podstiču.

Dan po Evrosongu „Kurir” je na gotovo celoj strani objavio tekst i šest slika pod naslovom „Pederbal 2” i podnaslovom: „Preksinoć je u ’Evroklubu’ u ’Sava’ centru organizovana Klikova žurka koja je protekla u znaku homoseksualaca”. Iz teksta se može saznati da je Klik nadimak Neše Radujevića, „supervizora Evrosonga”, šta god da to znači.

A u njemu (tekstu) još piše: „Ako niste znali kako počinje ’pederska Biblija’, sada ćemo vam otkriti: ’Bili jednom Adam i Steva’! S obzirom na to da želimo da uđemo u Evropu, u kojoj haraju homoseksualci (...) – sada ćemo da vam približimo deo prestoničke žurke kojom su prodefilovali svi pripadnici gej populacije.”

U bogatom našem jeziku ima bar deset sinonima za muškarce kojima se muškarci više dopadaju od žena, ali kod nas je prevladao engleski naziv – gej. (Naslov „Kurira” je izuzetak.) I, naravno, nije narod, već – populacija. Tako sve izgleda svetskije i evropskije. Ne znam, međutim kako novinar „Kurira” zna da su te večeri „prodefilovali svi pripadnici”... Da ne osta neki negde drugde? Ali, to nije važno.

Na zabavi „na kojoj je crnokosi vitki mladić koji izgleda kao vitka manekenka, a inače je naše gore list, zabavljao prisutne svojim plesom” (pošto nije mogao da zabavlja odsutne), „Trandža sa ženstvenim manirima, u uskim pantalonicama, s frizurom a la Viktorija Bekam, bio je hit večeri bacivši u senku stotine pedera koji su došli da se napiju i izvataju. Crnokosi Trandža sve vreme je igrao ’prljavi ples’ sa stilistom Filipom Maksimovićem od kojeg se nije odvajao, a glumac iz filma ’Mi nismo anđeli’ Goran Jevtić sedeo je s prijateljem ne krijući bliskost...”,  dok je „voditelj Jutarnjeg programa RTS Srđan Predojević bio u društvu kršnog ’mačo-mena’...”

Slede imena još ljudi poznatih široj javnosti i sve je to dokumentovano slikama.

Što se mene tiče, imaju pravo da žive i zabavljaju se svi kako hoće, ukoliko druge ne ugrožavaju. Glasila treba da prate život u svim njegovim vidovima, pa i ovakvim, samo je važno – kako? Valjalo bi da postoji neki odnos prema događaju.

Nisam siguran da je podsticanje „evropskog duha” i naše „uvođenje u Evropu” to što će se obelodaniti skup „izabranika greške prirode”. Da se pokaže kako smo „svetski ljudi”. Kako je i kod nas postalo normalno ono što nije normalno. Ono što bi, prirodno, trebalo da bude na ivici društvenih vrednosti na ovaj način dopada u žižu, i to kao doprinos našem vapaju da nas primi Evropa.

Kako stvari teku, ne bi me čudilo da uskoro i kod nas počnu da se javljaju „manjinske grupe” onih koji vode ljubav sa automobilima. I da trže prava na posebnost, mesto u Skupštini, svoju crkvu i tako dalje. Jer, evo – javila su gotovo sva glasila – Edvard Smit iz Vašingtona „priznao je da je vodio ljuba sa 1.000 automobila”. To je valjda zato što tamo nema životinja.