Demokratija za koga?

Ekonomsko stanje, socijalni položaj, životne šanse ubedljive većine stanovništva, stepen i rasprostranjenost korupcije nameću pitanja koliko je to što važi za demokratiju u Srbiji demokratska stvarnost, a koliko prazan ram i objektivna obmana, te kome oficijelna slika političkog režima i celokupnog društva najviše pogoduje i služi.

Prema pojedinim domaćim autorima i procenama određenih međunarodnih ustanova, instituta i stručnjaka, u Srbiji postoji defektna demokratija, kao poseban tip izborne demokratije. Ova ocena stoji, premda se kreće u okviru pretpostavljenih merila demokratije isključivo kao valjane izborne procedure i smenjivosti vlasti. Međutim, ako se u kriterijume demokratije uvrste zadovoljstvo većine građana svojim materijalnim i širim društvenim položajem, nizak stepen korupcije, kao i poverenje građana u glavne političke institucije – slika je znatno nepovoljnija. Srbija ima nerazvijenu i nestabilnu izbornu demokratiju. Socijalnu dimenziju demokratije nema. Ne postoji ni moralna, mada u vlasti i celokupnom političkom životu ima poštenih ljudi. Ali vlast u celosti nema odlike poštene vlasti. U nedostatku drugih dveju dimenzija demokratije može se desiti da nestane i ona proceduralna, ili da se svede na beznačajnu ulogu.

Zadovoljavajuće ekonomsko-socijalno stanje jedne zemlje spada među bitne činioce, a ne samo nužne uslove razvijenosti demokratije. Prazna sloboda i demokratija bez hleba i posla mogu biti podloga za žestoke i opravdane proteste socijalnih očajnika, ali nikako se, same po sebi, ne mogu pretvoriti u neophodan demokratski poredak.

Ako je skupina nezaposlenih, siromašnih i gladnih u dužem vremenskom razdoblju bez socijalne perspektive, onda demokratija za njih ništa ne znači ili veoma malo znači. Najviše služi prvoj desetini stanovništva, najbogatijem i najmoćnijem sloju društva.

Najveći deo naše političke, kulturne i naučne elite uopšte ne dotiče život stanovništva Majdanpeka, Bora, Kragujevca, i drugih gradova industrijskih bogalja i grobalja, kao i najsiromašnijih područja Srbije. Ne zanima ih kako preživljava masa nezaposlenih, penzionera, gradske i seoske sirotinje, ogromna većina izbeglica. Oni koji sačinjavaju taj deo elite nisu zabrinuti zbog sistemski osujećenih životnih šansi omladine iz siromašnih porodica i posledica tog osujećenja. Taj preovlađujući deo elite, nezavisno od partijske boje, po imovinskoj moći i načinu života, po vrednosnom sistemu, veoma je udaljen od socijalnih kategorija u koje spada izrazita većina društva Srbije. Koga onda, generalno gledano, reprezentuju pripadnici političke elite u organima vlasti? Stvarnost daje odgovor na to pitanje: reprezentuju (s retkim izuzecima političara koji nemaju znatno veće prihode od prosečnih, i koji su pošteni i čestiti) prvenstveno sebe, zatim, „gazde”, i uopšte moćne i privilegovane. Ne samo siromašni nego ni najkreativniji delovi društva, posebno iz redova mladih stručnjaka, nemaju izglede da politički izraze svoje interese i svoju sliku stvarnog i poželjnog društva, ili to mogu učiniti u minimalnoj meri. To je socijalna, uveliko i klasna granica demokratije u Srbiji, mada demokratija u samom principu ne bi smela da ima klasni pečat. Pa, ipak, tokom svoje istorije imala ga je, i još ga ima, prvenstveno kao pečat velikih posednika, političke oligarhije i njihove okoline.

Ako se sve to ima na umu, postaje jasno zašto je nizak stepen poverenja građana u najvažnije političke institucije države u kojoj živimo.

Za današnje prilike u Srbiji, sem borbe između partija da što više zgrabe od „plena” za koji smatraju da im po prirodi stvari pripada, karakteristična je pojava koju je svojevremeno uočio R. Aron. On je naglasio da „partijski duh na kraju poništi svest o zajedničkom dobru”, kao i da se duh kompromisa, sam po sebi neophodan u demokratskom poretku, izvrgava u nešto sasvim drugo i „na kraju onemogući donošenje bilo kakve jasne odluke i sprovođenje bilo kakve odlučne politike”.

Kosovsko pitanje jeste dramatično i od velike važnosti za Srbiju, te i za razvoj čak i skromne demokratije u njoj. Ne ulazeći ovom prilikom u načine njegovog (ne)rešavanja, ono objektivno ima i funkciju potiskivanja stvarnog ekonomsko-socijalnog stanja zemlje ka periferiji značajnosti ipreusmeravanja političke pažnje s takvog stanja na način da to pitanje apsorbuje i marginalizuje gotovo sva ostala. Time se teži učvršćenju legitimiteta vlasti, sada veoma oslabljenog. U najmanju ruku, to je latentna funkcija odnosa vlasti prema kosovskom pitanju, iako se taj odnos ne može na nju svesti.

Režim koji je nastao nakon oktobra 2000. godine u suštini je vladavina višepartijske oligarhije, pomešane sa nestabilnom proceduralnom demokratijom, rasprostranjenom korupcijom i raspodelom vlasti, privatizovane unutar političko-ekonomske elite, na nekoliko centara. Prostor političkih sloboda jeste širi nego ranije, ali se on ne popunjava učešćem onih delova društva koji su gubitnici usled sistemskih promena. Nema poretka kome pečat daje lična vlast i vaninstitucionalna politička moć na vrhu države. To je najznačajnija promena nabolje u odnosu na predoktobarski režim. Više središta vlasti i moći u celosti jeste korak napred u odnosu na politički poredak u kome se glavne njihove poluge nalaze u jednim istim rukama. Međutim, višecentričnost vlasti i celokupne moći, kao i višepartijska politička forma, nisu sami po sebi dokaz demokratije. Bez efektivne kontrole „odozdo” tih središta suštinski se ništa ne menja, a takvo stanje može dovesti i do anarhične poliarhije. Sem toga, demokratski poredak je neodvojiv od poboljšanja socijalnog položaja većine građana, političkog morala, kulture i tolerancije. Svega toga ili nema, ili ga ima u veoma maloj meri.

Živimo u sistemu ne samo slabe nego iu mnogo čemu ružne demokratije. Ekonomsko-politička oligarhija, čiji znatan deo prelazi u kleptokratiju, daje beleg onome što važi za demokratiju. Kao i u prethodnom režimu, tako se i sada pravi i prošireno reprodukuje lažna slika stvarnosti. To se čini posredstvom institucija koje pretenduju na monopol tumačenja istine društvenog stanja i smisla demokratije, prepariranog „javnog mnjenja” i „nezavisnih” medija, ali i putem pseudoteorije i kupljenih intelektualaca. Primitivni kapital i elite ponovno privatizovane vlasti traže, poručuju i nalaze proizvođače takve slike.

Sociolog, profesor univerziteta