Muzički genijalci koji ne znaju note

Guča – Čim ugledaju ovaj svet mališani iz romskih mahala zavičajnog srpskog juga dobijaju očinski blagoslov da postanu trubači. I to će se obistiniti, pravilo je, tek kad pobede u Guči, jer po ulaznicu za bolji život moraće najpre da dođu ovde.

I još se nije dogodilo da postanu veliko muzičko ime dok ne prođu sito i rešeto Dragačevskog sabora trubača. Jedini Marko Marković (32) iz Vladičinog Hana nikad nije svirao za nagrade u Guči iako je već sa 14 leta zasluženo stekao majstorsko mesto trubača u orkestru svog oca Bobana. I postao vlastita imenica u ovom umetničkom zanatu.

Svi ostali bili su u trubačkoj prestonici sveta i takmičili se, slaveći usput pobedu kao crveno slovo. Tako je Guča uzdignuta u mesto njihovog uspeha, drugi zavičaj, tačka iz koje putuju ka slavi i novcu. Zato su najveći srpski sabor obeležili upravo romski orkestri i trubači s juga: na ukupno 58 Sabora, čak 42 puta je, po odluci stručnog žirija, za prvu trubu bio proglašen Rom, dok je u nadmetanju za najbolji orkestar Sabora odnos 34–24, takođe za Rome.

I ove godine, od 16 finalista u Guči, devet su romske kapele. Otkuda takva nadmoć trubača iz južnih krajeva spram kolega iz zapadne i istočne Srbije?

Dva razloga su osnovna. Prvi potiče iz činjenice da su „južnjaci” u nizu godina potpuno bili posvećeni muzici jer im je to jedino zanimanje, za razliku od amatera iz zapadne Srbije, koji su se povremeno okupljali posle napornih poljoprivrednih radova i uvežbavali svoj repertoar sporadično. Drugi razlog je u kombinaciji egzotičnih, „nepravilnih” ritmova zasnovanih na istočnjačkom muzičkom obrascu, kao i „urođenom talentu i smislu za improvizaciju”, dok su se domaći držali dvojke. U narodnjačko-estradnom narečju, „dvojka” se odnosi na dvočetvrtinski takt, najčešći muzički metar u srpskim narodnim igrama i kolima, navodi se u studiji dr Dragoslava Petrovića, sociologa i kompozitora iz Niša.

Knez Miloš i njegova familija imali su svoje Cigane zabavljače 1829, bili su to izvesni Mustafa i jedan njegov pratilac, svirali su violinu i klarinet, ali im je melodija ličila više na ratnu pesmu no na izraz nežnih osećanja.

Srpski Romi vremenom su prihvatali istočnjačke muzičke instrumente – zurle, ćemane, daire ili def i tarabuku – ali nije zabeleženo da su svirali gajde, gusle ili frulu.

U delima Bore Stankovića i Stevana Sremca na mnogim mestima srećemo opise tadašnjih ciganskih orkestara koji su, svirajući čočeke, stvarali posebno raspoloženje.

Čalgidžijski sastavi (čalgidžija – svirač, tur.) bili su jezgro iz kojeg su kasnije, zamenom instrumenata, nastali romski bleh-orkestri.

Prvi orkestar na tlu Srbije – početna polovina 19. veka – bio je „vezirova ciganska muzika koja je imala, pored kapelnika (mekterbaša) dve hegade, jedan sahan, jedan veliki bubanj, jedne cimbule, jedne daire s praporcima i jedan triangl, iliti prosto reći sadžak u koji je jedna zrikava Ciganka jednom gvozdenom šipkom udarala”, navodi Tihomir Đorđević.

Današnji Romi Srbije vode poreklo pretežno iz Turske, Rumunije i Mađarske, a u Guči se takmiče od trećeg Sabora, 1963. nižući pobede iz godine u godinu. Poslednju deceniju prošlog stoleća na najvećem festivali trube u svetu obeležio je, sa sedam pobeda, Boban Marković (55), koji je od siromaška iz mahale u Hanu postao svetski poznat muzičar, pa svakog leta drži stotinu koncerata po svetu.

– Guča je srpska slava, slava svih trubača sveta. Ja sam ovde došao jako mali, a otišao sam veliki, Guči dugujem sve što sam stekao u životu – kazao nam je Marković, dodajući: „Počeo sam da duvam u trubu čim sam prohodao i sviraću sve dok budem mogao da idem.”

On više ne može bez Guče, a ni Guča bez njega, pa su ga Dragačevci proglasili počasnim građaninom varošice i svojim ambasadorom u svetu. A on se, otuda, iz sveta, ne vraća bez časti, kao u jednoj prilici kad je u Londonu trebalo s orkestrom da odsvira manji deo iz partiture, i dali su mu note kao i ostalim sastavima. Nekako je objasnio domaćinima da on i njegovi trubači ne znaju note.

„Onda je Boban zamolio dirigenta da mu samo jednom odsvira taj deo. Meni je dovoljno samo jednom, rekao je. I stvarno, ovaj je samo jednom izveo ono što je trebalo da se odsvira – Boban je to zapamtio i za pet minuta tome naučio celu svoju grupu i oni su to perfektno odsvirali”, ispričala je novinarima Biljana Krstić u jednoj prilici.

Dvojica Saralija zaslužni su što je muzika iz prašnjavih mahala srpskog juga ugledala svetla svetskih pozornica. Emir Kusturica svojim filmovima, uz aranžmane Gorana Bregovića, nudeći balkanski zvuk s romskim motivima. Bregović je na koncertima skoro uvek koristio svoj čuveni poklič – Je’n, dva,tri, Cigani, juriiiš – i rekordnu posećenost zabeležio na Pjaci San Đovani u Rimu 1997, kada je svirku njegovog „Orkestra za svadbe i sahrane” pratilo čak 500.000 obožavalaca.

Najdaroviti trubači iz naših romskih naselja stekli su ime i novac, neki čak malo bogatstvo ali život ima, šta da se radi, i svoje junake koji će se doveka boriti za komad hleba. O tome svedoči Joviša Slavković iz Guče, nekadašnji direktor Sabora:

– Pričao mi je, u svoje vreme, jedan trubač iz okoline Grdelice, ovako: „Lepo mi je govorila gatara kad sam bio mali: do 40. godine ima da se mučiš bez para. Ja je pitam: A, posle? Ona kaže: Posle će se navikneš.”