Naših voda je manje, ali i nas

Osvrt započinje završnim delom iz priloga objavljenog u ovoj rubrici pre dve godine. Suprotno nekim stavovima o tome kako nam nedostaju ekološki podaci da bismo bolje pozicionirali prioritete u pregovorima sa Evropskom unijom, u stvari nam nedostaje fizički kapital (sopstvena tehnološka oprema) i finansijski kapital (sopstveni izvori finansiranja). Šta je sa ljudskim kapitalom? Odgovor je da će u Srbiji 2050. godine živeti isti broj stanovnika kao 1950. Sada nastavljamo raspravom o četvrtoj vrsti kapitala. Imamo li dovoljno prirodnog kapitala? Odgovor ćemo potražiti koristeći smernice najpoznatije ekološke sentence – razmišljati globalno, delovati lokalno.

Poslednjih dana ovog jula svetski i naši mediji izvestili su da je čovečanstvo ostvarilo ekološki dug najranije otkako se sprovode merenja metodom ekološkog otiska – „Ecological Footprint”. Ovo znači da smo tog 29. jula već potrošili godišnje zalihe ekosistema Zemlje i da ćemo resursno i simbolično do kraja godine pozajmljivati na račun budućnosti. Zemljani su najmanje pozajmljivali 1970. godine, kada su do 23. decembra trošili unutar prirodnih kapaciteta planete.

Dan ekološkog duga Srbije kalendarski počinje sve ranije i ove godine je bio 18. jula, dok smo prošle godine u ekološki dug ušli 30. jula. Od nekadašnjih jugoslovenskih republika, Slovenija je 2019. godine prva ušla u ekološki dug, i to 27. aprila. Na primeru Srbije i Slovenije, čije stanovništvo ne živi unutar kapaciteta nosivosti njihovih nacionalnih teritorija upoznaćemo se kako metoda ekološkog otiska vrednuje ekonomiju i stanovništvo s jedne strane i sa druge strane geografsku oblast koju data država zauzima. Ekološki račun za Sloveniju pokazuje da njen prirodni biološki kapacitet iznosi 2,2 globalna hektara po stanovniku, dok „prisvojena nosivost” u vidu godišnje proizvodnje dobara i usluga na nacionalnoj teritoriji – ekološki otisak iznosi 5,1 globalni hektar po stanovniku. Razlika ove dve ekološke veličine pokazuje deficit biokapaciteta i za Sloveniju iznosi – 2,9 globalnih hektara po stanovniku. Komparativno, ekološki račun za Srbiju pokazuje da njen prirodni biološki kapacitet iznosi 1,7, dok je ekološki otisak tri, a deficit biokapaciteta iznosi –1,3 globalna hektara po stanovniku. Slovenija je bogatija prirodnim kapitalom, više prisvaja sirovine i polufabrikate sa tuđih teritorija i ima veći deficit biokapaciteta, a još u godišnjem kalendaru u ekološki dug ulazi ranije od Srbije. Ekološki nije, ali je ekonomski važnije da je Slovenija uspešnija od Srbije jer je njen BDP 24.500 američka dolara po stanovniku. Srbija je siromašna prirodnim kapitalom i viši životni standard za svoje građane može obezbediti, poput drugih razvijenih zemalja, samo uvozom produktivnosti ekosistema drugih zemalja, razvojem industrijske i agrarne proizvodnje i izvozom gotovih proizvoda.

Primer upravljanja „domaćim” vodnim resursima koji nastaju na nacionalnoj teritoriji je primer kako Srbija danas pozajmljuje budućnost od sopstvene dece. Zemljom našeg Pomoravlja, rekama slivova Južne, Zapadne i Velike Morave, teče iz godine u godinu sve manje vode. Vode reka Pomoravlja čine samo osam odsto „domaćih” voda od ukupnog oticaja površinskih voda koje protiču nacionalnom teritorijom, ostale reke dotiču iz okolnih zemalja ili čine državnu granicu. Naših voda je zabrinjavajuće manje, jer analiza pokazuje da je prosečni proticaj na profilu Ljubičevski most na Velikoj Moravi pre uliva u Dunav za period 1951–1980. godina u odnosu na 1981–2017. godinu opao za velikih 18 odsto. Da je naših voda manje svedoče i fotografije korita Velike Morave, u kojem su ovog jula „isplivali” drveni stubovi ostataka mosta iz vremena pod Osmanlijama.

Početkom leta u SANU je održan simpozijum na temu uticaja mini-hidroelektrana na životnu sredinu, koji je uvodnim govorom otvorio predsednik SANU, a na početku se obratio i Ministar zaštite životne sredine. Ugledni stručnjaci i naučnici bili su nedvosmisleni da je takvo korišćenje hidro-energetskog potencijala u našim uslovima velika ekološka šteta uz mali energetski dobitak. Nikada ranije javnost i nauka nisu bile toliko bliske u stavovima, o čemu ubedljivo govori meštanin planinskog sela zapadne Srbije pričajući o zauzimanju Graševačke reke: „Ovo nije borba za i protiv mini-hidroelektrana, već borba za državu. (...) Dolina koja vodi sa Kopaonika do Rasine i Morave je od vitalnog značaja za opštinu, ugrožavanjem opstanka svesno ili nesvesno podstičemo odlazak ljudi sa ovih prostora, prekid vode znači prekid života.”

Svedoci smo koliko se klima promenila. Koliko se mi malo ili nimalo ne menjamo govore reči dr Nikole Krstića, profesora Velike škole, sudije i predsednika Kasacionog suda, napisane u obimnim dnevničkim beleškama, još 1859. godine: „U državnoj upravi učinjene su mnoge pogreške. (...) Zaista je nerazumljivo kako je spreman naš svet pristati da u javnim poslovima pođe stranputicom. Ja se čudim otkud u nas tih pogrešnih misli, želja, težnja!”

Doktor nauka zaštite životne sredine