Sudar na Tigru i Eufratu

Spuštanje rampe na brani Ilisu na jugoistoku Anadolije, na reci Tigar, odmah je izazvalo reagovanja: u susednom Iraku se plaše da će ostati bez vode. To je samo deo velikog razvojnog programa kojim vlada u Ankari pokušava da oživi ekonomski razvoj u tom delu zemlje. Planirana je izgradnja dvadesetak velikih objekata za proizvodnju električne energije i veštačkih jezera za navodnjavanje okućnica seljaka koji sada jedva sastavljaju kraj s krajem na posnim prostorima tog dela Turske.

Postepeno punjenje veštačkog jezera, koje je posle dužeg odlaganja počelo prvih dana avgusta, odmah je izazvalo reagovanja u susednoj zemlji kroz koju protiče ta međunarodna reka. „Kako je krenulo, uskoro ćemo ostati i bez vode za piće, a ne samo za navodnjavanje”, prenose agencije izjave iračkih seljaka koji bitišu na obalama Tigra. Neki su zbog toga navodno već digli ruke od sađenja pirinča.

Ankara je prošle godine počela da puni akumulaciono jezero na brani hidroelektrane Ilisu, ali je ubrzo odustala zbog protesta Iraka. „Sa božjom pomoći mi sada ponovo počinjemo da punimo akumulaciono jezero”, najavio je nedavno predsednik Redžep Tajip Erdogan, ali se nije osvrnuo na reagovanja Bagdada. To se moglo i očekivati pošto se tu podiže elektrana jačine 1.200 megavata u koju je uloženo milijardu i 600 miliona dolara.

Najnoviji potez vlade izazvao je reagovanja i u Turskoj. Grupe koje se bore za zaštitu okoline tvrde da će zaustavljanje dela vode izazvati ekološki poremećaj na istoku zemlje. Posle smanjenja vodostaja pojedini delovi će se pretvoriti u peščanu pustinju uz obale reke. Oni su prošlog meseca pokušali da održe demonstracije, ali ih je policija rasterala, javile su agencije.

Borci za zaštitu istorijskog nasleđa u Turskoj obratili su Evropskom sudu za zaštitu ljudskih prava tražeći da se blokira izgradnja hidroelektrane Ilisu, jer će veštačko jezero progutati drevni grad Hasankejf. U Strazburu su, međutim, procenili da je to pitanje u nadležnosti turskih vlasti. U međuvremenu neki istorijski spomenici su izmešteni, a izgrađeno je novo naselje i nekoliko hiljada ljudi je raseljeno. U nadi da će vlada odustati od ovog projekta neki još odbijaju da napuste svoja vekovna ognjišta, ali na kraju će morati da se pomire sa sudbinom.

Problem nije usamljen niti je novijeg datuma. Poslednjih godina na njega ukazuju i u Damasku zbog reke Eufrat na kojoj Turska takođe gradi brane za navodnjavanje i za proizvodnju struje. Na udaru kritika se našao i Iran, pošto na svojoj teritoriji zavrće slavine na manjim rekama pritokama Tigra.

Prema izveštajima lokalnih medija, seljaci u Siriji su bili prisiljeni da napuste 160 sela. Ako se tako nastavi, mnogi krajevi će opusteti. To pitanje će sigurno još opterećivati odnose zemalja u regionu iako u Ankari kažu da su spremni na saradnju i na „pravednu podelu” voda tih međunarodnih reka koje imaju vrela na njenoj teritoriji.

Problem koji se sada otvara zbog reka Tigar i Eufrat između Turske, Iraka i Sirije nije lokalni nego planetarni. U poslednjih pedeset godina u svetu je zabeleženo više od 500 sporova oko podele voda međunarodnih reka. U nekim slučajevima bilo je i zveckanja puškama. Pribrežne države ne mogu da nađu zajednički jezik oko mnogih reka širom sveta: Šat el Araba, Ganga, Rio Granda, Mekonga, Nila. Prema procenama stručnjaka do 2050. godine više od pedeset zemalja će se suočiti sa ozbiljnim problemima u snabdevanju vodom koja će vremenom biti vredna zlata, kao što je to nafta.

Dvadeseti vek je bio vek petroleja za koji se više puta prolivala krv, a 21. vek će biti stoleće borbe za vodu, pogotovo ako se, kako se strahuje, nastave klimatski poremećaji i globalni porast temperature. Nevolja je u tome što za vodu, za razliku od petroleja, nema prave zamene, upozoravaju stručnjaci.