Nedostupno zdravstvo

Kada ćemo se i kako približiti građanima Austrije i drugih tržišno orijentisanih država u kojima obavezno osiguranje pokriva daleko veći deo zdravstvenih usluga nego kod nasPočeću pitanjem koje, koliko je meni poznato, nije postavljeno u našoj javnosti: koliko građani Srbije dodatno izdvajaju za privatne zdravstvene usluge? I odmah ću dati odgovor – nedopustivo mnogo.

Prema poslednjem izveštaju EUROSTAT-a (zvanična institucija za statistiku EU), koji po istoj metodologiji daje podatke i za članice EU, ali i za sve države koje su u procesu pristupanja EU, Srbija najviše u Evropi opterećuje svoje građane potrebom dodatnog izdvajanja za troškove privatnog zdravstva, u odnosu na izdvajanja koje građani daju preko obaveznog doprinosa za zdravstvo na prihode koje ostvaruju. Kod nas je to otprilike pola-pola. Koliko se izdvaja preko doprinosa za zdravstvo, toliko se dodatno plaća iz svog džepa.

Građani Srbije duplo više dodatno izdvajaju za zdravstvo nego građani Austrije.

To bi moralo da bude centralno strateško pitanje za vladu i nadležno ministarstvo. Prvo, kako smo došli do tako lošeg stanja, a onda kada ćemo se i kako približiti građanima Austrije i drugih tržišno orijentisanih država u kojima obavezno osiguranje pokriva daleko veći deo zdravstvenih usluga nego kod nas.

Nije tema za ministarstvo šta je od opreme kupljeno, jer to nije njihova odluka, nego savet stručnjaka šta treba nabaviti. Političari moraju samo da odluče, pošto, naravno, nema para za sve potrebno, šta će biti prioritet i da građanima objasne zašto su ipak odustali od nabavke nečeg drugog. Njihovo je da objasne šta mora da sačeka, a ne šta je nabavljeno.

Nasuprot tome, ogromno opterećenje građana za dodatna plaćanja zdravstvenih usluga je isključivo pitanje za ministarstvo i vladu. To je sistemsko pitanje za koje su oni odgovorni.

Mi ne da nemamo odgovor od strane vlasti, nego kod nas ni pitanje nije postavljeno. A građani grcaju u problemima kako da obezbede novac za potrebe privatnih zdravstvenih usluga i lekova koji im se ne refundiraju iz obaveznog osiguranja. Iz tog ugla gledano, stavovi o „budžetskom suficitu”, dok se troškovi prevaljuju na građane, zvuče cinično.

Istovremeno Srbija je i dalje na samom dnu lestvice u Evropi po stvarnoj kupovnoj moći onih koji uopšte imaju prihode. Iza nas su samo: Albanija, BiH i Severna Makedonija. To otvara drugo strateško pitanje – kako je moguće da je ekonomski model dobar kad i dalje nismo u stanju da prestignemo ni Crnu Goru, a o Bugarskoj i Rumuniji da i ne govorim. Na njega, zbog obimnosti, ne možemo odgovoriti u ovom tekstu, ali ono još više zaoštrava pitanje iscrpljivanja ionako siromašnih građana dodatnim izdvajanjima za zdravstvo.

U tim uslovima stvara se još veće raslojavanje u društvu, koje je i inače među najvećima u Evropi. Umesto da se solidarnost u zdravstvu (i obrazovanju) preko obaveznih doprinosa i poreske politike koristi kao važan oslonac smanjivanja socijalnih razlika i omogućavanja jednakih šansi za sve građane, bez obzira na to iz kojeg društvenog sloja dolaze, najveći deo građana se gura u još veće siromaštvo.

Za početak, dok ne dobijemo odgovor, treba da se suočimo sa gorkom istinom da je sistem tako postavljen da je kvalitetno zdravstvo, za veliki broj naših sugrađana ili suštinski nedostupno zato što je izmešteno u privatne tokove ili dostupno uz gomilanje dugova i ogromna druga odricanja.

Advokat