Let od Jupitera do Njujorka

Jupiterovi radio-signali odvešće Katarinu Petrović krajem godine u umetničku rezidenciju u Njujork, što je deo nagrade „Mangelos”, koju je nedavno, kao 18. dobitnica, osvojila u Beogradu. Ova diplomirana slikarka završila je master studije Art and Science na odseku Kraljevskog konzervatorijuma i Kraljevske akademije umetnosti u Hagu. Predaje na Slobodnom univerzitetu u Briselu, gde je pokrenula forum Art and Science, koji će preneti i u Beograd u saradnji s našim Centrom za promociju nauke. U svom radu fokusira se na kosmogoniju, proces stvaranja i pojam generativnosti, koristeći tekst, jezik, zvuk i kod.

Njen rad „Kosmologikus” predstavlja instalaciju u kojoj se radio-signali s planete Jupiter prevode u jezik kao oblik automatizovane poezije. Poruke s Jupitera dešifrovane su uz pomoć leksikona Liber novus i njegove baze podataka. Signal je dobijen od Nasine radio-stanice i analiziran merenjem jačine signala. Ti uzorci se povezuju s rečima u leksikonu, što rezultira semantičkim tokom. Šesnaest hiljada nastalih pesama zapisano je u 32 toma.

‒ Leksikon Liber novus nastaje iz stiha „Mi smo razgovarali i ti si zaboravila reči” Borhesove pesme „Two English Poems”, za koju pisac nije odobrio prevođenje. Algoritmički objašnjavam svaku reč ovog stiha uz pomoć Oksfordskog rečnika, pa analiziram svaku reč iz tog objašnjenja, dok nisam objasnila apsolutno svaku od osam reči iz stiha. Tako sam dobila knjigu od 47.144 reči. Moj fakultet sarađuje s Evropskom svemirskom agencijom u Holandiji, i s njima sam napravila antenu koja osluškuje Jupiterove radio-signale ‒ kaže Katarina Petrović.

Odsek Art and Science u Hagu postoji 28 godina. Nastao je iz prakse eksperimentalnog zvuka šezdesetih godina 20. veka na osnovu Filipsovih istraživanja u okviru stvaranja digitalnog orkestra.

‒ U okviru studija spojeni su nauka, umetnost, humanistika, mediji i tehnologija. Ideja je da se ne prave granice između disciplina. Tamo sam slušala predavanja iz lingvistike, dok u Beogradu nisam mogla da odem na čas fotografije na primenjenoj akademiji. Ljudi u Holandiji su načuljenih ušiju, iz godine u godinu menjaju program i on nije zakucan sledećih 20 godina ‒ ističe naša sagovornica koja je nedavno boravila u rezidenciji u Ljubljani.

Tamo je zarad svog rada sarađivala s njihovim institutom za fiziku.

‒ Znamo da u svemiru vlada vakuum i zanimalo me je šta se dogodilo sa zvukom. Fokusiram se na međuprostor i pitam se šta je zvuk, šta je šum i kako dajemo značenje stvarima. Uopšte, zanima me na koji način organizujemo podatke. U jednom radu sam se pitala kako smo došli do knjige, do sadržaja, indeksa podataka. Poredila sam to s organizovanjem bašte i otkrila da su mnogi pesnici bili i baštovani. Našla sam izuzetne primere dizajna bašti u Holandija i sada pišem tekst o tome kako bašta može da bude kolekcija informacija, pravim paralelu knjige i biljke, reči i ćelija. A sve pitajući se kako da ubacimo informacije u DNK za trajno čuvanje informacija i memorije.

Katarina je oformila grupu Art and Science u Beogradu, gde su uključeni profesori s filozofije, arhitekture, matematike, likovne akademije.

‒ Za sada imamo četiri teme, a jedna od njih je „Pukotina”. Arhitekta može da priča šta se desi ako napukne pod zgrade koju su podigli, ljudi s likovne akademije govore o pukotini u završnom sloju slike, a filozof o pukotini u saznanju. S briselskim fizičarom Fransisom Hejlighenom trenutno pišem rad o osnovama Art and Science ‒ kaže Katarina Petrović, koja ima poziv da predaje na akademiji za dizajn u Diseldorfu.

Za pionire u oblasti zvuka, kojim se bavi, izdvaja Džona Kejdža, kod nas Vladana Radovanovića, potom Brajana Ina, a do svih pomenutih ideja, kaže, dovelo ju je ono što umetnica Kamij Enro zove ubitačna radoznalost. „Očarana sam svetom. Interesuju me jezik, čula, vreme, prisustvo i ono kad profesor medija i inovacija u Sidneju Daglas Kan kaže da je cela istorija umetnosti samo priča o leptiru koji pije suze kornjače. Svi se samo trudimo da budemo zapamćeni, da ostavimo trag. Bavim se tim momentom šta biramo da sačuvamo, a šta ne.”

‒ Kreativno razmišljanje za mene je jednako asocijativnom razmišljanju. Kad sam krenula da se bavim jezikom, pitala sam se o postanku i čitala sam mitove. Mnogi mitovi se upravo bave zvukom i u osnovi jezika je zvuk. Čitala sam teorije Noama Čomskog, Vilijama Barouza, pa sve do ideje da je jezik virus iz svemira. Fenomenologija jezika dovodi nas do fizike zvuka. U prostoru gde nema zvuka, sama sfera postaje zvučnik. Nije tačno da ako vrištite u svemiru niko vas ne čuje. Šta god vas dodiruje čuje vas. Ima ideja koje vredi istraživati ‒ kaže Katarina Petrović.

Volela bi, kaže, da Art and Science ne postane pravac jer bi ga to, smatra, samo limitiralo. Kao omiljeni umetnički duo izdvaja Evelinu Domnič i Dmitrija Gelfanda koji povezuju informatiku, hemiju, fiziku i filozofske prakse. Dobitnici su Japanske nagrade za izvrsnost u medijskim umetnostima i četiri počasna priznanja „Ars eletronica”, koje se dodeljuje u Lincu za polje elektronike, interaktivne umetnosti, kompjuterske animacije i digitalne kulture.

‒ Na performansu su prikazali levitaciju čestice vode uz pomoć zvuka i kako se modelira zvuk, tako se menja i forma vode. U kapljicu vode uperili su laser i ta difrakcija svetlosti se vidi na video-projekciji. Posmatrač je doslovno opčinjen jer i najbolji aparati ne mogu da uhvate tu brzinu. Oni se bave limitima i time šta možemo da vidimo i šta možemo da znamo. Dovode publiku do tog zida i poručuju: „Sad dalje zamišljajte”, i možda je to zamišljanje u stvari i najbolje.