Mađioničar među stativama

Pre ne­go što je s Rič­mon­dom Bo­a­ći­jem na Dan­ce, uoči in­farkt pe­nal-za­vr­šni­ce ba­cio ma­gi­ju, Mi­lan Bor­jan je bio i ostao he­roj Zve­zdi­nih na­vi­ja­ča. Ovaj kr­šni de­li­ja iz Kra­ji­ne je u Ko­pen­ha­ge­nu i de­fi­ni­tiv­no po­brao sve sim­pa­ti­je na­še fud­bal­ske jav­no­sti. On je pro­šlog utor­ka bio na vi­si­ni za­dat­ka, i za­hva­lju­ju­ći ču­de­snim od­bra­na­ma i po­stig­nu­tom po­got­ku s 11 me­ta­ra, do­veo svoj tim na ko­rak od evrop­ske fud­bal­ske eli­te.

Zna­la je Zve­zda ovog le­ta da i po­red mno­go­broj­nih po­nu­da mo­ra po sva­ku ce­nu da za­dr­ži svog ču­va­ra, iako su iz Evro­pe sva­ko­dnev­no sti­za­le ozbilj­ne po­nu­de. Ni su­pru­ga Sne­ža­na, du­go­go­di­šnja di­rek­tor­ka Par­ti­za­no­vog mar­ke­tin­ga, s ko­jom ima si­na Fi­li­pa, ni­je že­le­la da mu se me­ša u ži­vot­nu od­lu­ku. Sta­la je čvr­sto uz svog su­pru­ga, ko­ji je po­sled­nju po­be­du u Evro­pi po­sve­tio njoj i si­nu.

Zve­zdin ču­var sno­va je pr­vi gol­man u isto­ri­ji ko­ji je u pe­nal-za­vr­šni­ci od­bra­nio tri je­da­na­e­ster­ca. Ro­đen je u Kni­nu 1987. go­di­ne, a fud­bal­sku ka­ri­je­ru za­po­čeo je u ta­mo­šnjem lo­kal­nom klu­bu Di­na­ra, i to kao na­pa­dač. Ipak, ubr­zo je pro­me­nio od­lu­ku, stao je ubr­zo iz­me­đu sta­ti­va, uzeo ru­ka­vi­ce, iako je pre to­ga do­sta obe­ća­vao kao cen­tar­for.

Zbog ra­ta u Hr­vat­skoj i pro­go­na Sr­ba, s po­ro­di­com u du­goj i ne­pre­gled­noj ko­lo­ni trak­to­ra naj­pre sti­že u Be­o­grad 1995. go­di­ne. Pr­vi fud­bal­ski an­ga­žman u pre­sto­ni­ci ostva­rio je u no­vo­be­o­grad­skom Rad­nič­kom Ju­go­pe­tro­lu. Pet go­di­na ka­sni­je, s po­ro­di­com pre­la­zi u Ka­na­du, iako je otac imao po­nu­de za se­lid­bu u Zim­bab­ve, Ame­ri­ku i Austra­li­ju, gde je za­i­grao za lo­kal­ni klub Ha­mil­ton. Kao ti­nej­džer 2003. od­lu­ču­je se na da­lek fud­bal­ski put u Ar­gen­ti­nu, gde je me­sec da­na tre­ni­rao u ču­ve­nom kam­pu Bo­ke Ju­ni­ors. Je­di­ni je Sr­bin ko­ji je tre­ni­rao i u Ri­ver Pla­ti. Tri go­di­ne ka­sni­je bra­nio je bo­je uru­gvaj­skog Na­ci­o­na­la.

Ipak, od­lu­čio se na po­vra­tak u Sr­bi­ju, pa je pre de­set go­di­na sti­gao na Ba­nji­cu, gde osta­je u na­red­ne dve se­zo­ne, a po­tom ga put vo­di u Si­va­sport, Va­sluj i ču­ve­ni bu­gar­ski Lu­do­go­rec iz Raz­gra­da, i to kao re­pre­zen­ta­ti­vac Ka­na­de. Pre dve se­zo­ne sti­že u Cr­ve­nu zve­zdu, u že­lji da is­pi­še no­vu fud­bal­sku stra­ni­cu u sport­skoj ka­ri­je­ri. Po­sle utak­mi­ce u Li­gi Evro­pe pro­tiv Ar­se­na­la do­bio je za­sta­vu „De­li­je Knin”, ko­ju i da­lje lju­bo­mor­no ču­va u svom sta­nu.

Ne­ko je u ša­li, na pro­sla­vi 74. ro­đen­da­na „cr­ve­no-be­lih”, ka­da je pro­gla­šen za naj­bo­ljeg spor­ti­stu mno­go­broj­ne po­ro­di­ce, re­kao da mu se fud­bal­ski ži­vot pot­pu­no pro­me­nio ka­da je upo­znao Sne­ža­nu Fi­li­po­vić. Ko ka­že da se ne sla­žu cr­no i cr­ve­no be­li. Na­da­mo se da će 2026. go­di­ne, ka­da je Ka­na­da, za­jed­no sa SAD i Mek­si­kom, do­ma­ćin naj­ve­će fud­bal­ske smo­tre na pla­ne­ti, bi­ti je­dan od nje­nih am­ba­sa­do­ra fud­ba­la...